Moderno čovečanstvo je na prekretnici. Neki autori i crkveni pisci, sledeći Apokalipsu po Jovanu, smatraju da čovečanstvo živi svoje poslednje decenije i da nam sledi globalni sukob svetskih razmera koji će, kao u Pekićevoj 1999. ili Kjubrikovoj Odiseji, označiti kraj drugog i početak trećeg čovečanstva, makar i u formi jedinog preživelog čoveka i jedinog androida koji će sve opet početi iz neke pećine, u ko zna kojoj po redu već viđenoj praistoriji. Svet se prividno kreće ka apsolutnoj dehristijanizaciji, pobedi materijalnog načina života, diktaturi ratnog komunizma i transhumanizaciji u kojoj će ljude vremenom zameniti roboti, kiborzi androidi bez duše, u nekoj vrsti potpuno programirane budućnosti. Ali smatramo da je to samo prividno. Atlantida – ta zlosrećna majka ljudske cilizacije, ima dva osnovna noseća stuba svoje zaostavštine: prvo – da će ljudi nadvladati zlo; drugo – da imamo sredstva, mehanizme i znanja da to zlo pobedimo, čak i bez velikih žrtava i masovne patnje.
