„Balzak se sa pravom može nazvati tvorcem modernog
romana. Pre njega roman je smatran za niži književni rod.
On ga je preporodio, obnovio i proširio njegove metode,
dao mu ogromno, dotad neslućeno prostranstvo, neverovat-
nu raznovrsnost i bacio u zasenak ostale književne rodo-
ve. On nije samo obnovio roman karaktera i zasnovao na
široj osnovi roman naravi, nego je bolje nego iko pre i
posle njega umeo u istom delu da spoji i slije ova dva vida
romana i da slikanjem ličnih oznaka jedinki slika osobi-
ne celog jednog društva. Balzak je do te mere preporodio
roman da je postao njegovo oličenje kao što su Homer i
Molijer oličenje epopeje i komedije.
Pre Balzaka, svakodnevnosti našeg običnog života,
naše svakidašnje navike i potrebe, sve one prisnosti ko-
jima je ispunjen naš život smatrane su za nezanimljive,
beznačajne i nedostojne književne obrade. Sve je to izgle-
dalo prosto, banalno, neestetski. Podvlačeći sav značaj
ljubavi, te snažne ljudske strasti, Balzak je zapazio da ona
nije jedina pokretna sila našeg života, koji je u velikoj
meri ispunjen i drugim osećanjima, interesima, brigama i
potrebama na koje se gledalo s nipodaštavanjem. Balzak,
koji je imao veoma razvijeno osećanje za privatni život, za
malograđanske navike, za domaće prizore, za realne vulgar-
nosti i trivijalnosti, uočio je da su baš te, na prvi
pogled beznačajne pojedinosti najtipičnije i najizraziti-
je oznake našeg života i da roman treba da predstavlja
život u svoj složenosti i raznovrsnosti, ne izostavljaju-
ći ništa. Za njega se može reći, pre nego za ma kog drugog
pisca, da je dao prava na život onoj ubogoj istini običnog
života koju su svi prezirali, kojoj su se samo podsmevali,
i romansijeri i dramski pisci.
* * *
Čiča Gorio je remek-delo Balzakova stvaralaštva i
njegov najpoznatiji i najčitaniji roman.
Istorija romana počinje u malograđanskom pansionu, u
kvartu čije su zbijene ulice puste, kuće sumorne, a zidovi
podsećaju na tamnicu. Sopstvenica, udovica Voker, živa
je slika tog pansiona u kom se ogleda nevolja. Tu gde vlada
beda bez poezije obitava siromašni svet na čijem se do-
trajalom odelu ponavlja očajni unutrašnji izgled ove
tužne i prljave kuće, svet koji je doživeo mnoga životna
iskušenja i svet koji tek ulazi u život.
U takvu sredinu upao je mladi student prava Ežen de
Rastinjak, koji se otisnuo iz palanke u Pariz. On ima ple-
menitu dušu, oštrouman je, ambiciozan, želi da uspe
radom i ličnim zaslugama. Ali on polako i stalno potpa-
da pod uticaj sredine u koju je bačen. Siromašan, opsenjen
je sjajem i raskošju visokog društva. Taj i takav svet, sav
truo i poročan, ne osvaja se, međutim, vrlinama, i neisku-
sni palančanin doživljuje niz razočaranja, zbog čega je
silno povređeno njegovo samoljublje.
U otmeni svet, koji bi želeo da osvoji, Rastinjaka uvo-
di njegova rođaka vikontesa De Bozean, dajući mu gorka
uputstva za uspehe u životu, koja se svode na uverenje da je
svet skup prevarenih i varalica.“
D. M.
