SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU
KREATIVNA RADIONICA BALKAN

SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU

Šifra artikla: 365025
Isbn: 9788664031585
PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ
(Recenzija)



Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje.
Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu.
Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova.
Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav...
Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“.
Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88).
U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti.
Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje.
Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove.
Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe.
Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode.
Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“.
Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove.
Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost:
„Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“
//ako se ikad zapitaš koliko//.
Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu.
Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//.
Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja.
U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“.
Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću:
”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132).
Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi:
„Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem.
Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“
Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi.
„Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina.
Pretužno.“
U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma.
Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima:

„Danas gotovo da svi znaju
da je Van Gogh na tebe mislio
kada je pevao o moru bez obala,
jedina bezgraničnosti svih mojih granica,
planirana slučajnosti moja izmaštana“
(MORE BEZ OBALA)



„Miroslav Antić hoda na rukama,
a ja bih,
evo,
zbog jednog plavušana,
čak i letela.“
(STAZE PESNIKA)

Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama.
Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru.
Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu.
Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI).
Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“
Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da:
„Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA).
Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja.
Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti?
Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“
Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja:
„– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa.
– Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju.
– Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“
Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće.
Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života.
Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik.
Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti.
Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi.
U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti.
Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje.

Dr Danica Stolić

Ostale vrednosti:

0,00 RSD
770,00 RSD
Cena na sajtu: 693,00 RSD
Ušteda: 77,00 RSD
Obavesti me o sniženju

Dodatnih 10% popusta

na tri i više kupljenih artikala

koji nisu na akciji

  • NSZ
Količina: 1 Kom
2
1
Sačuvajte u listi želja
Pomoć
PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ
(Recenzija)



Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje.
Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu.
Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova.
Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav...
Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“.
Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88).
U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti.
Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje.
Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove.
Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe.
Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode.
Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“.
Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove.
Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost:
„Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“
//ako se ikad zapitaš koliko//.
Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu.
Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//.
Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja.
U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“.
Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću:
”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132).
Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi:
„Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem.
Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“
Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi.
„Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina.
Pretužno.“
U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma.
Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima:

„Danas gotovo da svi znaju
da je Van Gogh na tebe mislio
kada je pevao o moru bez obala,
jedina bezgraničnosti svih mojih granica,
planirana slučajnosti moja izmaštana“
(MORE BEZ OBALA)



„Miroslav Antić hoda na rukama,
a ja bih,
evo,
zbog jednog plavušana,
čak i letela.“
(STAZE PESNIKA)

Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama.
Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru.
Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu.
Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI).
Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“
Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da:
„Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA).
Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja.
Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti?
Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“
Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja:
„– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa.
– Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju.
– Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“
Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće.
Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života.
Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik.
Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti.
Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi.
U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti.
Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje.

Dr Danica Stolić
Trenutno nema komentara
Karakteristika Vrednost
Kategorija POEZIJA
Autor Jovana Obradović
Težina specifikacija 0.5 kg
Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN
Pismo Latinica
Povez Broš
Godina2022
Format20X13
Strana120

Slični proizvodi

,,Reci vatra je pjesnička knjiga koja svojom snagom, poetskim slikama i opštim utiskom ...
613,80 RSD
682,00 RSD
,,Ovo je poezija za sve koji strahuju da će postati „najbolja verzija sebe” – zvučni ka...
613,80 RSD
682,00 RSD
Prvenac pesničkog stvaralaštva zbirka pesama "Pesme sećanja" upznaju nas sa novom stra...
594,00 RSD
660,00 RSD
Novo izdanje kultne Karanovićeve knjige. Srebrni surfer je poezija otpora dominantnoj ...
990,00 RSD
1.100,00 RSD
Poema o odrastanju u vreme poplave. Zona neutralnog pritiska govori jasno i glasno kad...
693,00 RSD
770,00 RSD
Đerđ Lukač je poeziju Endrea Adija nazvao barjakom pod kojim se sve progresivno može ok...
495,00 RSD
550,00 RSD
Kada pročita jezgrovite pesme Žarka Milenkovića, dovedene do osnovnih reči, čitalac će ...
539,55 RSD
599,50 RSD
Kosmičko vreme plesaće sa zemaljskim dok energetsdke niti niko više neće morati kriti. ...
801,00 RSD
890,00 RSD
891,00 RSD
990,00 RSD
Noseća metafora je kap. Kap je po sebi neznatna, i neznatno minijaturna. Kap je sve sam...
594,00 RSD
660,00 RSD
Borhes je voleo onu misao Ficdžeralda, iskazanu u nekom pismu, koja veli, parafraziram,...
792,00 RSD
880,00 RSD
495,00 RSD
550,00 RSD
Pomoć