Posle Sime Pandurovića u našem pesništvu na samom početku prošlog veka i Novice Tadića mnogo kasnije, gotovo da nismo imali toliko pesimističkog pesnika. Sasvim tačno, u pogovoru za Belu kuću, Milan Dobričić piše kako je crno boja ovog pesnika, a belo „samo podloga za dublje crno“.
U poslednjoj svojoj knjizi pesnik je belo sasvim eliminisao. Sve opevano duboko je zatamnjeno. Sam naslov zbirke veoma je indikativan. Imenice tmina, zver i pesnik poređane se ne u gradaciji, već u antiklimaksu. Najsnažnija je ona koja predvodi niz. Pritom je reč tmina „jača“ od, sinonimne, reči tama, a reč pesnik mogli bismo zameniti rečju, prisutnom u jednom od ranijih pesnikovih knjiga, nalik na kovanicu – zvernik. U čitavoj najnovijoj Antonijevićevoj zbirci govori se o osobenom tminovanju.
Ako je Vasko Popa pevao o lepom anđelu (bratu), Antonijevićev anđeo je slep. On ne razgoni tminu, već oslepljuje vidike, čineći ih tako bliskim vlastitom slepilu. Nije pomoćnik. Samo je ogledalo u kojem se (ne) vidimo.
| Karakteristika |
Iznos |
| Kategorija |
POEZIJA
|
| Autor |
Zoran Antonijević
|
| Težina specifikacija |
0.5 kg |
| Izdavač |
PRESING |
| Pismo |
Latinica |
| Povez |
Broš |
| Strana | 56 |
| Format | 14,8x21 |
| Godina | 2022 |
