Ispisujući začudne, slikovno snažne stihove koji objedinjuju materiju i misao – u razgranatoj asocijativanoj mreži, Zoran Antonijević, čovekov sunovrat u jednoj civilizaciji na zalasku začuđujuće vedro prevodi u potragu za spasenjem mogućem jedino udaljavanju od društvenih trivija: osamljen (ali ne i sam), pesnik se uzdiže do privilegovane pozicije beležničara slabosti ljudi sunovraćenih u život satkanog od niza međusobno povezanih čuda, u kojima prepoznaje obznane sila čije mehanizme delovanja beleži samosvojnim jezikom, u već (odavno) prepoznatljivoj buknuloj rapsodiji boja i zvukova. – Ognjen Petrović
