Poetska proza Saše Stojanova predstavlja vezu, sponu, most kojim se stiže do izmaštanih vrtova. Ove dve odrednice: most i izmaštani vrtovi su dve tačke puta kojim se kreće lirski subjekat koji teži svom cilju – da rečima opiše i izrazi most kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Taj put i naum nije ni lak ni jednostavan, već, naprotiv, vrlo komplikovan. Zbog toga je i pozicija lirskog subjekta vrlo specifična – predstavlja pokušaj da se izrazi ono metafizičko, transcedentno u poetskom činu, što je zapravo taj „most“ kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Stoga je i ova poetska proza podeljena na dva ciklusa: „Izmaštane vrtove“ i „Most“ – i tako je valja i čitati.
„Izmaštani vrtovi“ su prvi ciklus ove zbirke i predstavljaju u velikom stepenu prostor imaginacije u koji su utkane i želje, htenja, preokupacije i refleksije lirskog subjekta. Taj prostor je kompleksan i u okviru njega su otvorena mnoga pitanja – neka su dobila svoje odgovore, neka nisu. Sublimaciju želja, htenja i težnja lirskog subjekta predstavljaju dve preokupacije – da se u stihove pretoči i stihovima izrazi suština ljubavi i drugu: da se izrazi priroda poetskog čina u svoj svojoj punoći i sveobuhvatnosti. Ljubav se tretira kao nešto trenutno i prolazno, što je uočljivo.
O autoru:
Saša Stojanov, rođen u Vršcu, 1967. Spletom okolnostti ovo mu je prva knjiga. Daleke 1992. godine se dogovarao da objavi zbirku poezije za Književnu opštinu Vršac uz podršku Petre Krdua, ali je u poslednjem trenutku, iz samo njemu znanih razloga, odustao. Tada je sve rukopise spakovao i sklonio, gde su stajali do nedavno.
