Ako pesničku slavu jednog Emineskua rumunski narod – možda nikad! – neće dovesti u pitanje, smatrajući ga jedinstvenim i nedostižnim, večnim kao zvezda Zornjača od koje je on načinio glasovit pesnički simbol, ako se za Lućijana Blagu može kazati da je umnik rumunskog pesništva, za Jona Barbua da je njegov magik, a za Tudora Argezija, opet, da je njegov prvi virtuoz, time će dosta biti rečeno. Ali, nikako dovoljno; jer – odviše očito – nedostaje tu jedan Bakovija. Bakovija, najvoljeniji!
Osporavan i za života i izvan njega, pesnik kome su – kao najživopisnija obeležja – isticane upravo njegove „mane“, pa i katastrofalne poetske „greške“, takozvana „ogrešenja o jezik“, a na tematici, poetici i pesničkoj strukturi nosio je kao neku vrstu (sramnog) žiga oznaku „simbolizam“, taj Đorđe Bakovija, vremenom, posta... i voljen... i klasik. Ne treba se onda čuditi kad pesnik A. E. Bakonski govori o „egzistencijalnom vidu Emineskuove lirike“ kod Bakovije, ukazujući mu time same vrhunske počasti. Ne manje priznanje i kritičarsku odanost prepoznajemo i u iskazu Mirče Tomuša: „U Bakovijinoj poeziji postoji, uvek prisutna, jedna osetljiva ploča na visoku frekvenciju, u krajnjoj instanci – svedok životnog trijumfa... Budući da nikad nije samo pad ili samo uznesenje, Bakovijina poezija ostaje, posve neumitno, sinteza ta dva kretanja, sveobuhvatna drama života, odigrana u svim svojim činovima“. Bakonski će decidirano kazati za Bakoviju da je „najmoderniji rumunski pesnik prve polovine ovog veka i jedan od evropskih prethodnika najnovijim tendencijama u svetskoj literaturi danas: apsurd, egzistencijalna drama, Eliotova istorijska pustoš ili Traklov sumrak, biološko-larvalni mrak kod Beketa, antimetaforičnost izraza...“
Mišljenja i stavovi o Bakoviji dostižu sve veću meru preciznog poklapanja i usklađivanja, afirmišući pesnika bez ostatka. Carta bacoviana, uprkos, ostaje otvorena.
(Adam Puslojić)
