Proizvodi

Istina prica o operaciji Srebrenica

Knjiga Barbare Alberti „LJubomorna na Majakovskog“, koja otkriva Majakovskog u posve novom svetlu.

Geopolitika kao nauka, geopolitički procesi, otimanje Kosova I Metohije od Srbije zbog ogromnog Geopolitičkog značaja.

Srbija bez Kosova gubi bilo kakav geopoliticki značaj.

Pitanje odnosa između poezije i mistike može se svesti na dva (međusobno komplementarna) pitanja: na pitanje izvesnosti pesničkog nadahnuća i na pitanje izvesnosti samog mističkog iskustva u savremenom svetu. Govor o mističkom i o pesničkom je danas (u ovom našem visokotehnologizovanom, po mnogo čemu nihilističkom svetu) problematičniji nego što je to ikada bio. Poljuljana je svest o samorazumljivosti okvira za razumevanje poetskog i religijskog, okvira koji su nekada bili nesporni. Ipak, uprkos svemu, veruje Kocijančič, sama bit poetskog još uvek u sebi skriva suštinski afinitet za ono mističko. I obrnuto.

Ig Vjan, glavni junak ovog, od njegovog objavljivanja 1892, u svetu daleko najpoznatijeg dela belgijskog pisca Žorža Rodenbaha, koje je svoju glavnu nit pozajmilo i Alfredu Hičkoku za njegov film Vrtoglavica, ostavši mlad udovac i neutešan za još mladjom pokojnicom, povlači se u svoju starinsku kucu, smeštenu na jednom od glavnih kejova drevnog flamanskog grada Briža.

Knjiga sadrži tri fundamentalna pojma i naslova iz Emineskuove lirike - Lučarnik, Oda i Molitva. Naslov ove knjige i prevoda, Patria vietii i Domovina života na oba jezika imaju nečeg prirodnog i ritualnog.

U nju, vanredno ilustrovanu, ulazi se kao u hram. Otvara je čuvena pesma „Gračanica“ Desanke Maksimović. Za njom sledi najpoznatija pesma ispevana o Simonidi, jedna iz kosovskog ciklusa Milana Rakića. Ta pesma je bila matica koja je okupila oko sebe sve ostale pesme posvećene najmlađoj srpskoj kraljici ikada. Svetlost njenih ugašenih očiju, koje su prave „zvezde ugašene“ (M. Rakić), upravo lirskim posredstvom Milana Rakića postala je neugasiva svetlost srpske lirike. Dobili smo novu pesničku gramatiku i retoriku. Nimalo slučajno, jedan asteroid nazvan je Simonida, po njoj... Dušan Stojković

“Habermasova odbrana moderne” je unekoliko skracena ali sadrzinski neizmenjena verzija teze odbranjene na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u kojoj se problematizuje verovatno centralna tema Habermasovog ucenja – njegovo shvatanje moderne, u kojem dolazi do izrazaja i njegov stav prema osnovnim drustveno-teorijskim temama XX veka, kao i najvaznijim misliocima koji su se prethodno bavili ovim pitanjima. Prvi deo rada na pocetku markira osnovne konture Habermasove pozicije i odredjuje njen odnos spram marksisticke i kritickoteorijske tradicije, zatim sledi sazet prikaz istorijata teme diskursa moderne, i naposletku ukratko izlaze Habermasova “defanzivna” koncepcija drustvene realnosti. Drugi deo se bavi Habermasovim shvatanjem odnosa coveka i drustva, dok je treci posvecen nekim od najinteresantnijih diskusija koje je tokom tridesetak godina vodio sa istaknutim predstavnicima i orijentacijama u savremenoj filozofiji (Gadamer, Apel, postmodernisti…)

Studija Četiri revolucije: Evropa i svet 1774-1799. istražuje jedan od najuzbudljivijih perioda ljudske istorije, period s kraja XVIII veka, a u tih nekoliko grozničavih decenija napredak naše vrste dosegao je neslućene razmere, kako na duhovnom, tako i na materijalnom planu.

Naime, u vremenu između 1774. i 1799. godine nastao je zapravo svet u kojem danas živimo. Epohu čiji su ideali bili tradicija, stalnost i stabilnost, tada je zamenilo doba modernosti, promenljivosti i pokreta. Četiri revolucije promenile su lice naše planete. Intelektualna revolucija, sa središtem u prosvetiteljstvu, uspostavila je naučne, političke i kulturne standarde koji i danas obavezuju veliki deo sveta. Industrijska revolucija, po svojim posledicama najdublja, promenila je doslovno svaki segment ljudskih života, od društvenih i ekonomskih struktura do svakodnevnih rutina. Američka revolucija po prvi put je u delo sprovela ideale prosvetiteljstva, pri čemu je dobila pravo značenje tek sa protokom vremena i pretvaranjem SAD u veliku silu koja će celom svetu nametati svoju hegemoniju. U Francuskoj revoluciji postavljena su ključna pitanja današnjice, nastale su moderne ideologije, ostvareni su i pogaženi ideali ličnih i kolektivnih ljudskih prava, najavljene su diktature i totalni ratovi našeg doba.

Pisac je jedan od najboljih srpskih romansijera.Izdao pet romana I prodavao u hiljadama komada. Ovo je prvi roman u triologiji koja prati Srpsku porodicu od 1941 do 1995.

Po prvi put u ljudskoj istoriji ,strah se smatra znakom intelektualne superiornosti.

Dosadašnji, a to znači duže od desetogodišnji, rad dr Ković na problemima jezičkog simbolizma sumiran je u knjizi pod naslovom Jezički simbolizam. Ova naučna monografija u svojim uvodnom delu sadrži tri tematske celine koje čitaoca upoznaju sa problemom jezičkog simbolizma, a koji bi se, uz malo slobode, mogao prevesti u pitanje u kojoj meri je jezik kojim se koriste ljudi jedan u potpunosti arbitraran sistem, i ako nije, što je lako pokazati, koje su sve posledice postojanja različitih vidova simbolizma po različita lingvistička i filozofska stanovišta o jeziku.

Ovaj vrlo informativni pregled vodi do naredne celine uvoda u kojima se razmatraju vrste jezičkog simbolizma i svrha i značaj ovog fenomena u formiranju jezika i načina na koji se ljudi koriste njime, što jeste centralna tema knjige. Na ovu celinu nadovezuje se ona u kojoj su izložena različita teorijska gledišta na ovaj problem. Uvodni deo završava se sasvim svežim pregledom neuralnih osnova jezičkog simbolizma. Druga polovina knjige posvećena je prikazu i analizi empirijskih istraživanja jezičkog simbolizma u srpskom jeziku, koje je sproveo autor sa svojim saradnicima.

Ako uvodni deo Jezičkog simbolizma pokazuje da dr Ković izvanredno poznaje različitih aspekata glavne oblasti svog naučnog interesovanja, istraživanja prikazana u drugom delu knjige govore o tome da ona suvereno vlada metodama eksperimentalne psihologije i neuronauka i da ih vešto koristeći i kombinujući daje značajan doprinos istraživanjima jezičkog simbolizma i, nije preterano reći, da svojim radom čak oblikuje neke od pravaca u istraživanju ovog fenomena. Posebno impresionira činjenica da praktično nema poglavlja u knjizi u kome autor ne iznosi vlastite vrlo precizne ideje za dalja istraživanja, što je zalog za naše mišljenje da od dr Ković možemo da očekujemo još mnogo značajnih naučnih rezultata u vremenu koje dolazi.
(prof. dr Dejan Lalović)

Ne samo što je R. E. Hauard bio vrhunski u opisivanju borbe i pokolja, već je bio maltene jedini sa tom sposobnošću da stvori istinske emocije sablasnog straha i uzbudljive napetosti. (H. F. Lavkraft)



Čak i kada je eksperimentisao, ili kada je omažirao, ili se prosto poigravao, vežbajući svoje spisateljske mišiće, Hauard je kao umetnik uvek bio prisutan, a njegova visoko napeta i precizno sročena proza, na svojim vrhuncima, umela je da izazove žmarce baš zato što je pisac dobro poznavao i u svojoj krvi osećao stravu što vreba tik onostran vidljive, materijalne obrazine egzistencije. (dr Dejan Ognjanović)

Ova knjiga predstavlja prvu studiju ovakve vrste na srpskom jeziku, a pоsvećena je odnosu duhovne i svetovne vlasti u drugoj polovini XI veka u doba pape Grigorija VII Hildebranda. Rad je utemeljen na izvorima prve vrste, kao starijoj i najnovijoj literaturi, i kod nas i u svetu. Obično se smatra da je papa Grigorije poznat samo kao crkveni reformator. Međutim, autor ove temeljne studije pokazuje da to nije bila samo borba da se u crkvi iskoreni prisutna simonija, oženjeno sveštenstvo, laička investitura, već da se na Zapadu u duhovnom domenu rimokatoličke crkve uspostavi teokratska monarhija, odnosno da papa bude ne samo duhovni, već i svetovni vladar na Zapadu. Vremenski okvir koji obuhvata ova studija je cela druga polovina XI veka, počev od Velikog raskola 1054. godine.

Knjiga govori o ružnom licu bosne - tamnoj i skrivenoj strani identiteta male zemlje i muslimana evropskog identiteta, vidljivoj na svjetskoj pozornici terorizma i ekstremizma... Knjiga govori o tome kako su Alija Izetbegović i Osama bin Laden, u samoj Bosni i Hercegovini, ali i regionu Balkana, potpuno izmjenili islam svojom ideologijom i arapskim novcem... Zašto je manji dio radikalizovanih muslimana, u svojoj zemlji, kao odgovor dobio nezainteresovanost ili otvorenu podršku od strane vlastitih sunarodnika i umjerenih muslimana...

Zašto i kako je vehabizam bio razarajući u svom djelovanju i na koji način je svaka teroristička grupa koja zloupotrebljava ime islama - od Al Kaide i njenih izdanaka u Siriji i Iraku, do Islamske države u Iraku i Boko Harama u Nigeriji, Al Šababa u Somaliji i Lashkar et Taibah u Pakistanu - bila inspirisana tom ideologijom i tim kultom smrti...
Kakve su veze terorističke mreže iz Bosne i Hercegovine sa napadima u Londonu, Sankt Peterburgu, Stokholmu, Nici, Parizu i Briselu, i jesu li te akcije uspjele da uvjere Zapad da otrovna prijetnja vehabizma ne može biti ignorisana...

„Četvrt veka američke planetarne dominacije (1990–2015), za istoriju ne znači mnogo, ali je za mnoge narode i ljude širom planete značilo patnju, beznađe i smrt. U tom razdoblju Zapad je, predvođen SAD-om, izmišljao „međunarodno pravo“, bombardovao nedužne, demonizovao ih, ucenjivao i postavljao marionetske ekipe u vojno i psihološki poraženim zemljama. Samo je u „arapskom proleću“ koje je Zapad proizveo, poginulo oko tri miliona ljudi. Spomenimo zemlje koje su iskusile „vojni humanizam SAD“: Jugoslavija/Srbija, Avganistan, Irak, Sirija, dok je spisak zemalja u kojima su „novi gospodari sveta“ proizvodili državne udare kroz takozvane „obojene revolucije“ daleko širi. Ipak, svet je, medijski, najviše upoznat sa isfabrikovanim „srebreničkim genocidom“ kojim je demonizovan čitav jedan, srpski, narod. Nažalost, u fabrikaciji tog planetarnog mita učestvovali su i mnogi Srbi koje je „novi svetski poredak“ ljudski slomio, uništio im čojstvo, dajući im kao kompenzaciju istorijsko, negativno bremenite mrvice vlasti. Stefan Karganović i puk. Ratko Škrbić, kroz demistifikaciju srebreničkog mita, krajnje konkretno pišu o tim vremenima i tim ljudima.“ (Emil Vlajki)

„Kada u upornom trajanju jednog časnog i junačkog naroda njegove slučajne i prolazne vođe svesno navedu taj hod po mukama ka moralnoj istorijskoj provaliji, ka kojoj ih neispunjivim obećanjima mame njegovi vekovni krvnici i izgonitelji, neophodne su reči otkrovenja i vapaji upozorenja, zapisi o veleizdaji i svedočenja o besramnosti, kako bi se sprečilo opravdavanje beščašća neznanjem, a kukavičluka nemanjem izbora. I kako bi se prokazali odgovorni, da neumitna kazna ne snađe nevine! Ova knjiga dokazuje da Izbor uvek moraju da budu Istina, Čast i Rodoljublje!“

dr Višeslav Savić, profesor geopolitike, Tehnološki institut Monterej, Meksiko

Natanijel Hotorn (1804–1864), kod nas najpoznatiji po romanu „Skerletno slovo“, bio je praktično prvi američki romansijer svetskog značaja. „Kuća sa sedam zabata“ (1852) je njegov drugi po redu roman, sa svim onim temama prisutnim u ostalim njegovima delima: senke prošlosti, greh, zločin, osveta, iskupljenje – i pouka. Radnja je smeštena u stvarnoj kući iz doba Salemskih procesa vešticama, a njen mračan i setan ton o ukletim sećanjima kao takvim, pričama o duhovima, elementima ozloglašene istorije Hotornove porodice (čega se stideo do kraja života) u procesima krajem XVII veka – predstavljaju neizbežno štivo ne samo za ljubitelje klasičnog gotskog romana, već i čitaoce istančanog duha.

Ingeniozno preplićući tokove sumorne prošlosti i nestalne stvarnosti, sa Kućom kao svojevrsnim medijumom u kojoj se zbivaju čudne, grozomorne stvari i junacima koji su zarobljenici drevnih porodičnih prokletstava, Hotorn u ovom klasiku američke književnosti uspeva da pruži čitaocu jedinstveni osećaj prošlih vremena, te da ga samim završetkom – uprkos zloslutnoj i zlokobnoj prirodi same priče – unekoliko i iznenadi, što je, jasno, sasvim u tradiciji žanrovskog pripovedanja.

Knjiga Đorđa Bubala predstavlja prvi deo trotomnog pregleda istorije Srbije Nemanjića, matične države srpskog naroda u srednjem veku. Država Nemanjića predstavljala je okvir političkog, verskog i kulturnog ujednačavanja, koje će predstavljati osnovu srpskog identiteta sve do danas. Knjiga je zamišljena i napisana kao priručnik, polazište u svakodnevnom naučnom radu istraživača i pomoćno sredstvo u nastavi za studente istorije, ali i kao pregledna sinteza za upoznavanje sa najsjajnijim razdobljem srpskog srednjeg veka. U ovoj knjizi obrađeno je razdoblje, pretežno kroz pojave i događaje političke istorije, od pojave Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić, do Sabora u Deževu, 1282, kada je za kralja postavljen Milutin.

Najnovija studija Aleksandra Životića osvetljava jednu od najinteresantnijih priča u sam osvit svetskog rata, pošto se dosadašnja istoriografija većinski bavila odnosima Jugoslavije sa Hitelrovom Nemačkom. Početak Drugog svetskog rata 1939. je doveo Jugoslaviju u nezavidnu spoljnopolitičku situaciju. Jugoslovenska vlada je u tim okolnostima pokušala da nov oslonac pronađe u Sovjetskom Savezu nastojeći da u toj zemlji ne nađe samo novog političkog zaštitnika, već i da obezbedi isporuke neophodnog naoružanja i vojne opreme iz te zemlje. Na drugoj strani, Sovjetski Savez je bio suočen s mogućnošću izbijanja rata s Nemačkom za koji ni u kom pogledu nije bio spreman. Nastojeći da maksimalno prolongira početak sukoba s Nemačkom, Sovjetski Savez je težio novim pregovorima koji bi za cilj imali sporazum s Nemačkom o podeli interesnih sfera. Polazilo se od toga da bi pitanje Balkana moglo imati ključnu ulogu u budućim pregovorima i da bi zaoštravanje situacije u tom regionu predstavljalo pogodnu osnovu za dalje razgovore. Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu i potonji vojni puč od 27. marta su za Sovjete predstavljali šansu za nove pregovore koji bi odložili početak nemačko-sovjetskog okršaja. Sam jugoslovensko-sovjetski pakt nije uticao na odvraćanje Nemačke od napada na Jugoslaviju. Kapitulacija Jugoslavije je označila kraj dotadašnje sovjetske balkanske politike i početak nemačko-sovjetskog konflikta.

Poezija Ljubinka Jelića uveliko poseduje prepoznatljivost. To smo mogli ustvrditi u desetak njegovih pesničkih knjiga, dosad objavljenih i neporecivo sazdanih, u neprestanoj težnji, za poetičkim prinavljanjem, posebno u oslobađanju jezičke zaigranosti izvan standardizovane forme, bliske tradicionalnom narodnom pevanju i romantičarskom iskustvu. Tu osobenost nalazimo i u ovoj njegovoj pesničkoj knjizi koja delimično ima izvesne zasnovanosti u pojedinim pesmama, ranije objavljenim, prvenstveno u tematsko-motivskom krugu posvećenom ljubavi – tom svevremenom životodavnom eliksiru. Zapravo, ova najnovija knjiga po svim poetskim elementima dobro struktuiranim u neobične slike i asocijacije, u jednu nesvakidašnju refleksiju o ljubavi, potvrđuje da je pred čitaocima još jedno zrelo pesničko ostvarenje, građeno bez patetične intonacije, u saglasnosti sa značenjima modernih poetičkih pritoka.
(Radomir Andrić)

U svojim knjigama Gutić je obradio kako vojni, tako i diplomatski aspekt ustanka, ali i celokupnog učešća srpskog naroda u Velikoj istočnoj krizi. Detaljno opisujući svaki važniji događaj pisac čitaoca void kroz ovaj burni istorijski period. Posebnu vrednost imaju poglavlja u kojima pisac opširno analizira stavove i uticaj na ustanak važnih faktora (Srbije i Crne Gore, velikih sila, panslavističkog pokreta, Vatikana, svetskog javnog mnjenja, itd). Uzroke ustanka pisac nalazi u “snazi srpskog nacionalizma”, odbacujući postavke koje ustanku uobičajeno daju prvenstveno socijalno obeležje. Za neuspeh ustanka ali i celog srpskog pokreta autor krivi neslogu srpskih kneževina i politiku velikih sila, pa u tom smislu povlači paralele sa događajima iz Drugog svetskog rata, ali i sukobima koji su u Jugoslaviji počinjali kad je rukopis druge knjige završavao. I zaista, čitajući parlamentarne beside engleskih političara iz doba ustanka o “srpskoj agresiji u Bosni i Hercegovini”, postaje jasnije zašto pisac opominje svoje sunarodnike zbog nepoznavanja vlastite istorije

Kako je šokantno svež taj Argezi - mislim da će uskliknuti umni čitalac napajajući se Argezijevim stihovima danas, u ovome času, imajući na umu naš ovdašnji poetski i kulturni kontekst. Svež i smeo pesnik koji bi da izuje svoj jezik, da mu omogući „bos da hoda.“ I čini on to, zaista, ali na jedan vanredno rafiniran, plodno dvosmeran način, posežući za istim postupkom kojim se obraća duši. Duša je negde spolja, udomljena u nestvarno-stvarnoj kući nalik knjizi s belim stranicama, ona je naoko odlutala – da bi se, u isti čas, pokazala njena bitna „priroda“ i suštastvena vrednost.

U argezijevskom univerzumu i krompiri su bića; njihov tajni život u trapu nadmoćan je kao što je nadmoćna i slika stradalnog Jona, tri noći „pacovima dragog“, što svoj tamni sjaj emanira u podrumu mrtvačnice. Tako govori pesnik kojeg nije mimoišlo stvarno iskustvo robije i robijanja, da bi, u skladu sa svekolikim složenim iskustvom života i saznanjem univerzuma, Gospodu se obraćao psalmodično, samotan i skrušeno pognut, nalik na osamljeno drvo u polju i, u isti mah, oštar i hrapav – kao hipotetični plod ili kora tog istog „drveta.“ Eto razloga što ne možemo da ne uživamo čitajući Tudora Argezija, tog „Emineskua HH veka“, kako nas podseća Mirča Tomuš.

(Srba Ignjatović)

Edmon i Žil de Gonkur, francuski plemići i najčuvenija braća pisci svih vremena, postali su očevi naturalizma u svetskoj književnosti, pretočivši svoja viđenja istinitih događaja, koja su se mimo njihovog znanja odvijali oko njih, u roman Žermini Laserte (1864).

Rozali Malangr, služavka koja ih je praktično odgajila, umrla je 1862. od tuberkuloze. Četvrt veka ranije, u kuću ju je uvela pokojna majka, i otada sa njima živi maltene kao član porodice. Odmah po prvoj žalosti i sahrani, uz šok i nevericu, na videlo izbija Rozin tajni život: mlađi ljubavnik, kome je rodila dete koje je umrlo kao beba, te njegovo potonje odbacivanje, razočarenja, dugogodišnje potkradanje poslodavaca, pijančenja, plaćanje računa svojim muškarcima, traženje muške “ljubavi” na ulici. Ova slika propadanja pojedinca postaće kasnije uzor mnogim piscima. Ali i više od toga. U svoje vreme smatrana kao prostački prikaz bolesne ženske strasti i ignorisana kao nemoralna – uz poneku nedoumicu o stavu pisaca prema glavnoj junakinji, knjiga ostaje prvo delo o udvojenoj ličnosti (i to ženskoj), i sa velikim zašto? delo koje nas zapituje o poverenju u ljude.

„Uticaj Austrougarske na stvaranje albanske nacije“, rad rano preminule bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968–2010), pionirsko je delo. Polazeći od dokumenata slučajno pronađenih u bečkom Dvorskom arhivu, autorka prva razotkriva postojanje odeljenja austrougarskog Ministarstva spoljnih poslova koje je u periodu 1896–1908 temeljno finansiralo čitav mehanizam delovanja svojih konzularnih predstavništava na teritoriji Osmanskog carstva, u cilju pomaganja razvoja autentične albanske pismenosti. Usput, to odeljenje intenzivno radi i na stvaranju nacionalne svesti Albanaca. Aneksijom Bosne i Hercegovine, Beč dobija novo „pleme“ za suseda. Albanci su geografski, plemenski, a naročito verski razjedinjeni, pa je procena da nemaju jedinstvenu nacionalnu svest. Beč pažljivo vodi politiku neizazivanja Turske, predstavljajući se kao prijatelj naroda na istočnoj obali Otrantskih vrata, pošto konkurentkinja sa Apenina već uveliko koristi uticaj Vatikana na Albance katolike.

Od 1875. i Srbi su u nadiranju protiv Turaka. Austrougarski planeri utvrdili su (što je u pogovoru istakao dr Aleksandar Raković) da Albance rimokatolike i Albance muslimane na severu – nemajući nikakvu zajedničku etičku svest – spaja „mržnja“ prema susednim Slovenima.

Austrougarska će tokom intenzivnog sprovođenja ove akcije uočiti svu težinu sticanja poverenja razjedinjenih albanskih plemena, spoznavši i nepouzdanost samih Albanaca. Sa Mladoturskom revolucijom (1908) ova akcija praktično biva obustavljena i Austrougarska je neće upamtiti kao uspešnu.

Priče Vesne Kapor gotovo uvek svedoče o prolaznosti, individualnoj i istorijskoj, i načinima suočavanja sa propadljivošću sveta što je čoveku dato da doživi i iskusi. U novom veku ubrzanog života i relativizacije svega što je nekada imalo svoje mesto u hijerarhiji ljudskih i civilizacijskih vrednosti, junaci ovih priča šetajući po sećanjima kao po mesečini, neprestano preispituju sebe i sopstvene, kako ostvarene tako i one neostvarene, mogućnosti i težnje. Umešnost u stilizaciji pripovednog teksta, svežina metafora i autentičnost poređenja, ono je što izdvaja ovu prozu od drugih pripovednih knjiga našeg vremena.

(iz obrazloženja žirija za Nagradu Miloša Crnjanskog)



Duboko emotivna, ali ne i subjektivna, već pre obremenjena čitalačkim iskustvom i stilizovanom transformacijom stvarnosti u njoj paralelni svet, koji je u isti mah i njena protivteža, knjiga Po sećanju se hoda kao po mesečini nosi epitet vrhunskog proznog štiva i još jednom nas uverava da je pripovetka, kao žanr inferioran u srpskoj literaturi u odnosu na roman i poeziju, nepravedno skrajnuta. Kako se na primeru ove knjige može uočiti, ovaj žanr nas i dalje iznenađuje svežinom, obiljem tema i stegom forme koja njenog autora fokusira na ono suštinsko, neizrecivo.



(iz obrazloženja žirija za nagradu Laza Kostić)

Sudeći po ovoj knjizi, dolazi vreme angažovanih intelektualaca koji obnavljaju kritički diskurs unoseći nemir u funkcionalnu ideologiju Evropske Unije, kao čedo šireg koncepta neoliberalizma, a krah neoliberalne paradigme, što donosi narastajuće ekonomske, pravnofilozofske, političke i kulturne turbulencije, bode oči i upozorava da je došlo vreme za radikalno prevrednovanje iste.
Odlaskom komunističke utopije u zapećak istorije oslobodili su se planetarni prostori za novu utopiju (koja nekritički veliča slobodno tržište) – data je šansa kapitalizmu da realizuje druš­tvenu zajednicu koja počiva na jednakosti, slobodi i demokratiji, i tako globalizam odene u ruho novog i poželjnog egalitarizma. Ta poslednja decenija XX eka i prva decenija novog mile­nijuma, vreme je punog političkog ozbiljenja američkog neoliberalizma, razumevanog kao globalizam, koji kao svetska ideologija treba da realizuje slobodu, jednakost i demokratiju, i tako ostvari taj čovekov san o harmoničnoj budućnosti sveta. Živeći vreme uniformisanih stilova, formi života, ukusa i interesa, te svetske kulture, na prvi se pogled čini kako se ostvario novi vid egalitarizma, vrsta komunizma. Sve je svakom dostupno, samo uz jedno ali.

Za promenu evropskog stanja stvari naši se autori okreću evropskoj levoj tradiciji (strogo je odvajajući od etablirane evrop­ske levice) i neetabliranoj evropskoj desnici - koja baštini ideje narodnog suvereniteta - da zajedničkom borbom u obliku narod­nog ustanka uspostave novo humano lice Evrope.
(prof. Dr Milimir Mučibabić)

Novi pesnički rukopis Radomira Andrića, nimalo slučajno, iznedruje iz reči, darujuće i obasjavajuće, koja nas izvodi i diže iz nepodnošljivog mulja svakodnevnice. Reč je o poeziji koja ishodi iz središta lavirinta savremenog sveta, koja svedoči o njegovoj iluziji i igri, o njegovoj pogrešnosti i izdajnosti, o njegovoj, neproničućoj, besperspektivnosti, o haosu prašine i vihoru zlobe u kojem se našao savremeni čovek. (Selimir Radulović)

Književna kritika je Radomira Andrića dočekivala kao pesnika „izoštrene maginacije, koji žudi i traga za novom slikom, novim zvučanjem i značenjem iskaza“ (Srba Ignjatović). I za Miroslava Egerića reč je o pesniku „razvijenog unutarnjeg živoga i razigrane imaginacije“. Radivoje Mikić je, ocenjujući Bunare istakao da Andrić svoju pesmu zaodeva fantastikom koja je „ekvivalent tvoračkog“. Miro Glavurtić je, ponet čudesnim likovnim delom Radoša iz Modriče, zamišljao Ota Bihalji Merina kako „rasinske bunare prenosi u neku rimsku galeriju, ali prethodno čita poeziju Radomira Andrića“. Kritika je jednodušna u tvrdnji da je naš pesnik svagda na vrelima života i nepresušnog narodnog govora koji u sebi nosi snagu i lepotu iskaza. (Miloš Petrović)

Knjiga je svedočanstvo o jednom naopakom vremenu i opasnom poslu kojim su se bavili ljudi na vlasti i vojne kontraobaveštajne službe čiji su se pojedinci stavili u funkciju te i takve vlasti. Kao takva, predstavlja vredan dokument o igrama koje su pratile raspad nekad velike i moćne SFRJ.
Autor, i sam pripadnik KOS-a, na čitaocu privlačan i razumljiv način, kakav se od jednog oficira baš i ne očekuje, oslikava pojedine važne događaje iz neposredne prošlosti i njihove učesnike. To je društvena hronika iz koje se vidi da to što su građani Srbije patili i propatili ničim nije uticalo da akteri prljavih poslova budu sankcionisani. Naprotiv, mnogi od njih su i dalje u strukturama moći, pritajeni ili na poziciji, svejedno, a stradali su uglavnom oni koji su se suprostavljali ludilu.

Ova knjiga je prvo autentično kazivanje o radu KOS-a, u čije arhive do sada niko nije zavirio. To su dovoljni razlozi da se ona pročita.
(Milenko Vasović)