Čitajući rukopis, a sada već knjigu, koju s neskrivenim ponosom zajedno sa autorkom Milicom Opačić svesrdno preporučujem za čitanje, jer, neodoljivo me navodi na pomisao da je poezija koju nam predstavlja “zrelija” od same autorke. U stvari to je mala fikcija, koja nas navodi na pogrešne zaključke kada upoznamo autorku i shvatimo da pred sobom imamo star-malu devojčicu, koju je Bog zna zbog čega zašto, naterao da bar u poeziji prebrzo odraste. I to je dobro za Milicu… a jednog dana će to biti dobro za srpsku poeziju, ako (sic! - ne sumnjam, samo kažem) Milica ustraje u pisanju.
Ljubavna poezija je apsolutno primerena njenim godinama i statusu u društvu, i, po njoj, ona je važna, lepa i nesebična…. Kroz Miličinu poeziju doživećete emociju koju i ona prezentuje da je, za razliku od većine vršnjakinja, za nju ona nije nešto prezreno, već božanstvena, čarobna i neobična… A opet u skladu s godinama i vremenom u kome živimo, taman onoliko izražena da pokaže da je autorka svesna svog okruženja i izazova.
Čitajući Milicu, čitate vrlo zanimljiva pesnička rešenja, suočavajući se sa poetskom prozom ne baš uobičajenom, pa joj se ne može “prikačiti” bilo koji uzor. Ako postoje “apsolutne istine” u pristupu koji nam autorka pruža onda bi lakonski mogli reći da su njene poruke utopističke.
Verovati u idelnu ljubav, motiv je samo pesnika u duši ili deteta zalutalog u poeziji. A ako bi verovali da je njena poruka “idealna ljubav” utopistička, polovina, možda i više pesničke populacije u svetu bi izgubila motiv za pisanje.
Ovde nećemo pobrkati žabe i babe, jer, da li to ikome uopšte pada na pamet, o čemu bi pisala devojčica od 23 godine? Strašnu bih grešku napravio da “ljubav” podvedem samo prema suprotnom polu, posebno iz razloga što su u ovoj predlošci knjige zastupljene i “muške” i “ženske” pesme…
Bez čitanja biografije, dobronamerni čitalac će, čitajući knjigu pronaći Miličinu ljubav prema svetu, životu, humanom odnosu naspram okoline… Potreba mlade osobe da svoje sučeljavanje sa realnim životom prikaže na način kako ga ona vidi.
Svet je onakav kakvim ga sami gledate, zar ne?! Milica ga gleda na svoj način, i čini mi se, nema uzora… I, niko joj ne brani! Gleda ga kroz ružičaste naočare gradeći sopstvenu sliku. Da li je to za zameriti? Dabome da nije.
Sa dvadeset i tri godine znati šta hoćeš, imati ambiciju, raditi na sebi je više, nego nas na to upućuje skromna biografija i prva odštampana knjiga.
Verujem, jer da ne verujem, ne bi ovo nikada napisao, Milica će i dalje pisati… Suočiće se hrabro sa izazovima… Raditi na sebi… Milica će i uspeti u svojim htenjima, naprosto, prosudio sam da sama to želi… A, ako nešto žarko želiš, to ćeš i ostvariti.
Pred Milicom je blistav put i treba je sada podržati poput Miroslave Radojević koja je našla načina omogućivši joj da postavi KOMADIĆ KOJI JE DOŠAO NA SVOJE MESTO.
Milici želim puno hrabrosti, jer, način kako je krenula u poeziju neće uvek biti dobronamerno prihvaćen. No sudbina pesnika je da piše i kada voli i kada pati, da kada se sreće sa dobronamernom a još pre zlonamernom kritikom prašta i pati, i što je najvažnije, ŽIVETI SVOJ ŽIVOT JE I SREĆA I PATNJA.
Verujem, naći će Milica rešenja, i, dragi prijatelji, ovo nije poslednja Miličina knjiga, ona je tek zagrebala površinu svog talenta… Bodrimo je, jer zaslužuje dobronamernu podršku…
Uživajte u ovim stihovima kao što smo moji saradnici iz KR Balkan i ja uživali dok smo radili ovu knjigu! - Stevan Krstec Sarčinski
