PLES SA KIŠOM PLES SA KIŠOM
PLES SA KIŠOM PLES SA KIŠOM
KREATIVNA RADIONICA BALKAN

PLES SA KIŠOM

Šifra artikla: 329389
Isbn: 9788664030816
Autor : Biljana Hukić
Nadilazeći duhom sve ono što se nađe u fokusu, put tragaoca nikada do kraja nije definisan izvesnošću, niti je utemeljen na premisama nepogrešivosti. Naprotiv, istina kojoj se stremi i odgovori za kojima se traga, izmešteni su na nekoj imanentnoj verikali, uzvišenju koje je moguće doseći samo u fantaziji stvaraoca. No, ako se makar na tren cilj dosegne, osvrtanje nije škodljivo, jer se u svim perspektivama konačno i jasnije sagledavaju slike istine. Tek tada imaginativno i čudesno konkretizuje pesničku egzistentnost i samosvojnost.

Pesma, tako se verovalo, mogla je delimično da bude filter za unakažena duševna stanja, mada ova utopistička vizija poeta entuzijasta u realnom svetu nije mogla zaživeti. Za kreatore novog poretka i novih podela uloga umetnosti svake vrste, a naročito značaj onih koji su se bavili pisanjem i poetikom, bila je apsolutno marginalizovana, svedena na beznačajnost i usputno dešavanje.

Pojačavajući sliku negativnog toka stvari, moglo bi se reći da pesnik uspostavlja omeđen prostor. Podmeće govorno lice kao neposrednog tumača drame koja se sagledava dvojako. Dakle i kroz svoje, ali i tuđe oči. Prevaljuje se tako dugo rastojanje od polazne tematske ravni, na kojoj se poetska rasprava prevodi u sferu morfološko-književnog teksta, gde su artističke igrarije domišljanja ograničene rečima. Ove poruke imaju simboličko-semantičku podlogu. U novim sklopovima, te reči odevene ruhom nekog novog smisla, imaju ulogu filtera savesti, ali su konačno postale moćno sredstvo za tumačenje ljudske sudbine.

Pred nama je nova poetska knjiga Biljane Hukić. U ovim njenim najnovijim pesmama odmah uočavamo stalno prisustvo urbanog, mada se negde iz pozadine naziru makar kao nagoveštaji tragovi ruralnog kao daleke, skoro zaboravljene, slike zavičaja (recimo pesma Džanarika), koje po potrebi mogu biti sačuvane i izmeštene izvan glavnih dešavanja. Negde tamo i svuda gde se pesnikinja kretala. Ti njeni motivi se skrivaju na onim mestima gde je samo njen radoznali i neukrotivi duh dospevao.

Vrednost ima samo ono što je vidljivo, a emocije na nesreću ljudskog roda nikada nisu za sebe izborile željenu vidljivost. Morale su da se oslanjaju na reči i opise, a to su oduvek bili nepouzdani svedoci. Konačno, dolazi trenutak kada i pesnikinja uzima udela u ovoj igri nepredvidivosti. Ona pritom svesno pretače vlastitu poetičnost u igru ideja i jezika, poetske domišljatosti, ličnog poznavanja datosti.

Igrom odabranih privida, nasleđem daleke prošlosti, koje se ne može uniziti nikakvom modernošću i utuljenom javom, pesnikinja iznalazi željeno samoutemeljenje, sastavljeno od mnoštva izazovnih momenata, čija priroda nije uvek jasno odrediva. Kako god bilo, izvesnost vlastitog fenomenološkog redukcionizma definitivno utiče na utemeljenje primarne strukture intimnog, jezičkog i individualnog prostora i navodi pesnikinju da sebi svesno udeljuje ulogu subjekatskog glasa. Razlike neminovno nastaju između preživljenog, viđenog i govornog, gde prostor onog minulog, ali i ovog sveta, nije stvoren deluzijom, već je sve sadržano u samom procesu sažimanja prostora i vremena. U takvom iskrivljenom ogledanju stvarnosti u povezivanju nespojivog pre svega, izvor svetlosti je samo usputno ozarenje, pomoću kojeg pesnikinja na nov način sagledava i analizira minulo vreme.
U samom narativu poetskog izazova Biljane Hukić, uočava se apsolutna proživljenost svega čime se ona u svojim pesmama bavi.

Sa jedne strane vidimo kako refleksivna poetika podilazi iskustvenom trenutku, gde je dominantna uloga onoga ko traga za suštinom i suštastvom bitka. Poezija Biljane Hukić je sva u službi oduševljavanja i veličanja ljubavi i zanosa koji iz ljubavi proističu. Ona i ne pokušava da se prikloni nekim novijim i drugačijim disonantnim tonovima u pevanju. Nema nameru da napravi otklon i iskorak u neka druga poetska kretanja koja se samo naziru u nagoveštajima. U samom narativu poetskog izazova, uočava se nedostatak svih drugih sadržaja sem onih koji se tiču ljubavi. U njenoj poetici nema velikih tema. Njeno pevanje je pozicioniralo subjekat pevanja u širu i prihvatljiviju društvenu sliku, koja je sačuvana u njenim malim iskoracima ka onostranom. Onostranom koje je sakriveno u nekom sutra, koje dolazi. Ona se suočava sa dvojnicom koju nosi u sebi. Pesnikinja kaže da je jedna od njih dve, a obe su zatočene u istom telu, sazdana od rose jutarnje, od venca poljskog cveća, od lepote. Ona druga je pogurena starica, prezrela, sagorela u patnji, čije prisustvo ona prva, bliža pesnikinji, ne želi u svojoj blizini. Strah od prolaznosti i starenja nije u pesništvu nova tema. Između ove dve nespojive žene udenut je znak jednakosti i on podlo vaga njihovu zbilju. Ista im je samo duša (pesma: Žena u ženi). U sledećem pesničkom promišljanju vidimo pesnikinju kao uspavanu srnu, ona je tamo negde zatočena lepotom pejsaža i gorja, tamo gde zemlja grli nebo. U pesmi Žena na prestolu, pesnikinja krade snove, doziva lutalice da u njen svet navrate, ipak presto je tamo gde njen dragi obitava, i samo u tom dodiru nedosanjane lepote ona zauzima mesto na tronu za koji veruje da joj pripada. Ono što je zanimljivo u ovoj poetici je korišćene izlomljenog stiha, nema rima, reči u pesmi se nadovezuju i grade koloplet pojmova koji otkrivaju poruke koje poetesa u trenu nadahnuća voljenom čoveku šalje. Ona, čini se, peva s ljubavlju i o ljubavi prema čoveku, muškarcu, koji nije negde izvan njenog sveta, koji nije neostvarena čežnja. On je tu u njenom vidokrugu, ali pesnikinja ipak nastoji da svoja najdublja osećanja po ko zna koji put iskazuje rečima koje su izabraniku njenog srca namenjene.

Postoji i ona druga ljubav, roditeljska. Kudikamo moćnija, što se vidi u pesmi Ti ovde spavaš, prepunoj tananih emotivnih promišljanja, ova pesma, kao i sledeća koja je u knjizi, prati i nosi naslov I ja sam umirala, i još mnoge u ovoj pesničkoj knjizi Biljane Hukić, posvećene su tragično stradalom sinu. U ovim pesmama iskonske boli i sete pesnikinja je samo utvarna sen nekada moćne žene, koja svoje boli primalnim krikom slika, dok vetrovi neumitno nose život.

Ova pesnička zbirka odslikava najdublja stanja duha pesnikinje. Nisu to dubine uma, već one emotivne i duševne dubine. To su i one najličnije dubine iz kojih crpimo snagu za nove uzlete i nova nadahnuća. U ovoj knjizi postoji i jedna pesma koja se zove Put za raj. Večno pitanje koje muči našu poetesu glasi: Put za raj, gde je? Naslov ove pesme bi komotno mogao biti i naslov ove knjige. Rajskim putem se samo jednom išlo. I to putovanje se otisnulo u legendu.
Tamo gde stih ne može da dosegne do potpunije iskazivosti emotivnog naboja, Biljana pribegava kratkim proznim formama, koje se ne mogu podvesti pod pojmom pesme u prozi. Jer to i nisu. Pa ipak ti kolokvijalni pasaži nečega što se ne može udenuti u stih i u pesmu ne remete strukturu i sadržajnost ove poetike iz prostog razloga što nekako deluju kao temeljni uglovi na koje se svojim sadržajem ova poetika oslanja. Treba obratiti pažnju i na pesmu Večnost u kojoj ljubav diše i gde se na rubu razuma zameću one vanvremene igrarije putenosti i telesnosti. No, nije svaka poruka u ovim pesmama afirmativna, otrežnjujuća i najbitnija, jer u pesmi Moja Ulica, pesnikinja opet sa setom u glasu kaže: Nismo više isti, negde smo sebe izgubili. Možda je to i najveći i zadesni gubitak koji nam se može dogoditi. Kada gubimo sebe. Po pesmi Ples sa kišom, po stihu iz ove pesme i ova knjiga je dobila naslovnu formulaciju. Slika plesa na kiši iz onog čuvenog filma, čini se nije ni približno moćna kao ova koju nam nameće pesnikinja Hukić, jer zaista je mnogo ubedljivija slika gde plesač kišu bira kao partnera u plesu. U ovom slučaju pesnikinja baš to radi. Pleše sa kišom. U ovoj knjizi, ma koju naslovnu formulaciju konačno ponela, pesnikinja na jednom mestu kaže da ona i nije pesnik, već samo ubogi šaptač tuge.

Šta god da bude Dok jesen luta, ostaju priče. U ovu kadencu vlastite iskazivosti pesnikinja ovom pesmom čiji naslov koristimo, ukazuje da sve što jesmo i što smo bili prolazi, sve sem priča kojima smo našu javu ispunjavali.
Sa kakvim god situacijama se suočavali, čovek kao nosilac spoznaje, biva skrajnut u stranu, a lirski subjekt više nije piščev alterego i u polju vidljivog. U prvi plan iskače opsena kao moćno polje taktilnosti. I ovde vidimo da poezija Biljane Hukić ne robuje pripovedačkom narativu, iako, kao što je rečeno, tih nagoveštaja tu i tamo ima, već je emotivnim sažimanjem uplivala u neke poetske strukture, gde je sada mnogo dominantniji njen lični poetski mikro narativ.

No, ovo njeno tek oformljeno poetsko jezgro ima i onu osojnu stranu iskazivosti, jer vidimo kako na momente u prvi plan iskaču beskrajne varijacije na temu ljubavi, a to ume da bude katkad i zamorno čitaocu koji možda i sam traga i za nekim vlastitim odgovorima.

Ako se makar i površno upustimo u analitički prikaz kretanja i mnogobrojnih traganja u poetici današnjice, kako bi se našli novi pesnički izlazi, treba reći da je ova neprestana potreba u tragalaštvu za novim poetskim iskazima uzimala danak, jer rezultata koji bi sve prethodno zasenili nije bilo. Očekivano, takve originalnosti i rezultata nema ni u ovoj poetici.

Kritičko poetski potencijal biva prevaziđen kao deo estetske prakse, sam sebe obesmišljava i čini samu poetiku irelevantnom. Savremeno pesništvo i dalje ide linijom manjeg otpora, postaje sve manje vidljivo u značenjskom smislu. Kao nova fragmetarnost gubi na ubojitosti iza koje se u minulim periodima zaklanjalo. Pesništvo nevoljno prihvata postojeća stanja koje sistem vrednovanja imenuje. Stih je puka tautologija i u većini slučajeva izražava narcizam pojedinca. Lirski subjekt se priklanja iščezavanju i konzumaciji iluzija koje dolaze sa razvojem celuloidne trake. Reč se svodi na opisno stanje i uvod u nešto što će se, nadajmo se, razvijati ka nekim novim mogućnostima. Savremeni pesnički jezik je u tom smislu apsolutno zakržljao, nemoćan da prati bilo koji tehnološki napredak. Period vidljivog se potkrepljuje taktilnim i gustativnim, čulnost nameće stalnu potrebu za spektaklom i senzacijom. Nove pesničke generacije se smenjuju isuviše brzo, da bi se najosnovinije promene uočile i klasifikovale. Vremenski tok pesme ne uspeva da se udene u karusel spektakla. Ovo okasnelo degustiranje bajatog jela nije tek puka proizvoljnost nametnuta igrom slučaja, jer sa jedne strane prekretnice su tako očigledne, ali skretničari i dalje ostaju u senci. A to su svakako sami pesnici.

Danas vidimo kako se poezija priklanja apstraktnoj sadržajnosti. To nije slučaj u poetici Biljane Hukić. Ona traga i ona sebe pronalazi kroz njene lične izazove tragalaštva. Kakav će biti njen dobitak i ćar na tom putu poetske neizvesnosti sada nije lako reći. Za Biljanu treba da bude najvažnije to što se našla na tom neizvesnom pesničkom putu i što se njeno kretanje primećuje. Ako je neko u pokretu, uvek će stići do željenog cilja. Ovako, ili onako. Slike iz života, koje se rečima promovišu u iskaz trebalo bi da ostave traga. Ali, nekad to zna da bude i jalov posao. Treba poći od premise da je biološki opstanak čoveka sveden na igru slučajnosti, a duhovno biće uvedeno u mračni tunel iz kojeg kao da nema izlaza. Pesnikinja Hukić pripada onoj vrsti sanjara gde njena strast prema životu nije potisnuta snagom hladnog sažimanja realnih slika iz neposrednog okruženja, gde najednom u prvi plan iskače egzistencijalna usamljenost i više nijedna reč, pa ni ona pesnička nema ulogu spasioca i nema moć prosvetljenja. U svet koji pesnikinju okružuje umeće se totalni relativizam i ona se priklanja demijurgu božanskog snoviđenja koji ujedno treba da bude i prečišćivač savesti i dubinski filter zagađenog životnog miljea. Autoritarnu devijaciju, nametnutu od nasilničkog uticaja pojedinca sa neograničenim moćima, zamenjuje relativizam svakodnevlja, i umesto pomenutog totalitarizma, primat uzima pesnička sloboda da se makar donekle iskaže ono što je u najdubljim emocijama začeto i što je na najsuroviji način preživljeno.

Smrt onih koje volimo čini besmislenim sve što čovek u životu stvara. Takvi gubici nisu mimoišli Biljanu i to se u njenoj poetici i te kako vidi. Ona traga za spasom i čini joj se da samo pesma odagoni crne misli. Čisti dušu i srce od nagomilanih mrakova. Dakle, ključ spasenja je u pesmi i Biljana u taj obzor spasenja veruje svakim damarom svoga bića. U nekim momentima nedoumica, iluzija moći spasenja se rasplinjava kao hologramska slika, koja u prvi plan ističe devijaciju vremena u kojem je sve bilo moguće. Biljana se u svojim pesmama ne miri sa time da je sve gotovo i da čoveku ostaju jedino uspomene. Ona veruje u sutra koje dolazi. Ona čeka i ima pravo na nadu. Ona nije prosjak ljubavi, ma koliko leda i studeni bilo sa one druge mračne strane života. Vrisak srca ove pesnikinje se daleko čuje. Ona se budi nošena krilima vetra. Stihove ispisuje njeno srce, a ne i ona. Jednom zadojena kapima ljubavi, ona je vragolasta iskra koja svakoj napasti odoleva. Njeno srce je spremište za lepotu, za sreću i ljubav. Ona veruje da je rođena tamo gde se i zvezde rađaju. Voli dlanovima, kada sve drugo zakaže. Kad god ustreba i kada se u njoj mrakovi i vesnici mrtvih duša uzjogune, ona se osmehom od svake napasti brani i ogrće se stihom, kao što to i čini u pesmi Mrve duše. Treba mrvu od svega sačuvati. I ništa što je ljudsko ne sme se nogom gaziti. Ona je i ona devojčica iz drevne baje koja mrve prosipa putem za onoga koji će je tako lakše pronaći. Traga u sebi za Bogom spektakla. U horizontu nove savremenosti nema mogućnosti za stvaranje nametnute sekvence koja bi nadmašila subjektivni princip koji nameće novo društvo i ona je čini se toga svesna. Grč beznađa ima nevidljive prste, taj grč nije samo onaj koji davi, on ne pušta i ne ostavlja na miru usplahirenu pesničku dušu. Bose noge su u stanju da kamnje mrve. Naziru se i osluhuju šumovu tišina, uspavanke rođene iz poljubaca. Sreća i onako nečujno kuca na vrata prolaznosti, ali i na vrata pesnika udomitelja stihova. Džanarike i njen hlad nose tragove bolne prošlosti. Ipak, ljubav je moćnija od svega, ona ima krila i daruje ih našoj pesnikinji. Ljubav je njena životna preokupacija, njena inspiracija i njeno pribežište. U pesmi Zora, brza reka je odnosila mulj prolaznosti i nije uspevala da sačuva sadržaje pritoka koji su se u njeno imaginarno korito ulivali.
Za pesnikinju Biljanu Hukić postoji samo jedna priča u kojoj obitavaju samo njih dvoje. Ona i izabranik srca njena. Treba reći da ovo pesništvo nije dorečeno. Nije završeno. Ono je u fazi buđenja. Ono se još uvek ne može udenuti u moderne tokove pesništva. Ono je samo po sebi istraživačko. Ne pripada avangardi i bolje je što je tako, jer poznato je koliko avangardno nema milosti za lirsko poetsko ruho. Svedoci smo da se lirski subjekt u savremenoj poetici ismejava i od modernista se baca kao potpala na lomaču, gde gori svaki vid ranije poetske iskazivosti. Gnušanje nad svime što je nosilo tragove tradicionalnog, realnog, proživljenog prekrivano je konceptualnom mimikrijom koja je avangardistima poslužila kao rekvizitarij za bolje sagledavanje nove realnosti kojoj su oni davali usmerenje. Umetnička igra procenitelja i onih koji vrednuju i dalje ne uspeva da uređuje i vodi sopstvenu egzistenciju u pravcu gde je uspinjanje uslov. Subjekt postaje tumač stvarnosti i ova igra ne pokazuje put ka izbavljenju i oslobađanju od stega nametnutih od strane ovih pomodnih kreatura koje su lagano silazile sa javne pesničke scene, nemoćni da prate, ili makar uzmu udela u onome što je iskonska poetika nudila kao rešenje. Pojedinca, ma ko to bio, nije lako osloboditi od zavisnosti. Pristajanje na opsesivno koje dodeljuje značenje svemu što je nametnuto zarad višeg poetskog cilja pretvara se u obesmišljeno ideološko polje simulacije. Proces nestajanja ne nagoveštava u potpunosti i iščeznuće subjekta koji svoju privatnost poverava na čuvanje objektu, gde se poetski narativ javno iznosi na trpezu onih koji jesu moreni neutoljivom glađu tragaoca.

Važnija je simulacija od slike koja nagoveštava simulaciju. Možda je najbolnije od svega što je izvorna stvarnost i ono što je istinito i preživljeno potisnuto i uklonjeno sa pozornice na kojoj smo se našli.

Uzgred treba reći da umetnost pokušava da se identifikuje sa svakodnevicom. Kad ne bi bilo tako, u čemu bi onda bila svrha stvaralačkog čina.

Munjevita dešavanja čiji smo zatočenici bez izuzetka, pogubno su delovala na svest konzumenta.
Ove pojave dovode do dubljeg otuđenja. Danas smo nažalost nemi svedoci da romantika u svim oblicima biva uklonjena iz svih tokova umetnosti, kao princip zastarelosti, dekadencije, neukusa. Tako je i u pesništvu. Biljana se sa time ne miri i uporno istrajava na vlastitom pesničkom putu neizvesnosti. Gde će je taj put odvesti to krije ono buduće i, za sada, daleko vreme. Na pesnikinji je da ne odustaje i da istrajava na ovom teškom i izazovnom, ali lepom putu na koji je život naneo.

Veselin Mišnić, književnik
U Beogradu, maja 2018 god.
0,00 RSD
440,00 RSD
352,00 RSD
Ušteda: 88,00 RSD
Obavesti me o sniženju
  • NSZ
0+ komada na lageru
Količina: 1 Kom
2
1
Sačuvajte u listi želja
Pomoć
Nadilazeći duhom sve ono što se nađe u fokusu, put tragaoca nikada do kraja nije definisan izvesnošću, niti je utemeljen na premisama nepogrešivosti. Naprotiv, istina kojoj se stremi i odgovori za kojima se traga, izmešteni su na nekoj imanentnoj verikali, uzvišenju koje je moguće doseći samo u fantaziji stvaraoca. No, ako se makar na tren cilj dosegne, osvrtanje nije škodljivo, jer se u svim perspektivama konačno i jasnije sagledavaju slike istine. Tek tada imaginativno i čudesno konkretizuje pesničku egzistentnost i samosvojnost.

Pesma, tako se verovalo, mogla je delimično da bude filter za unakažena duševna stanja, mada ova utopistička vizija poeta entuzijasta u realnom svetu nije mogla zaživeti. Za kreatore novog poretka i novih podela uloga umetnosti svake vrste, a naročito značaj onih koji su se bavili pisanjem i poetikom, bila je apsolutno marginalizovana, svedena na beznačajnost i usputno dešavanje.

Pojačavajući sliku negativnog toka stvari, moglo bi se reći da pesnik uspostavlja omeđen prostor. Podmeće govorno lice kao neposrednog tumača drame koja se sagledava dvojako. Dakle i kroz svoje, ali i tuđe oči. Prevaljuje se tako dugo rastojanje od polazne tematske ravni, na kojoj se poetska rasprava prevodi u sferu morfološko-književnog teksta, gde su artističke igrarije domišljanja ograničene rečima. Ove poruke imaju simboličko-semantičku podlogu. U novim sklopovima, te reči odevene ruhom nekog novog smisla, imaju ulogu filtera savesti, ali su konačno postale moćno sredstvo za tumačenje ljudske sudbine.

Pred nama je nova poetska knjiga Biljane Hukić. U ovim njenim najnovijim pesmama odmah uočavamo stalno prisustvo urbanog, mada se negde iz pozadine naziru makar kao nagoveštaji tragovi ruralnog kao daleke, skoro zaboravljene, slike zavičaja (recimo pesma Džanarika), koje po potrebi mogu biti sačuvane i izmeštene izvan glavnih dešavanja. Negde tamo i svuda gde se pesnikinja kretala. Ti njeni motivi se skrivaju na onim mestima gde je samo njen radoznali i neukrotivi duh dospevao.

Vrednost ima samo ono što je vidljivo, a emocije na nesreću ljudskog roda nikada nisu za sebe izborile željenu vidljivost. Morale su da se oslanjaju na reči i opise, a to su oduvek bili nepouzdani svedoci. Konačno, dolazi trenutak kada i pesnikinja uzima udela u ovoj igri nepredvidivosti. Ona pritom svesno pretače vlastitu poetičnost u igru ideja i jezika, poetske domišljatosti, ličnog poznavanja datosti.

Igrom odabranih privida, nasleđem daleke prošlosti, koje se ne može uniziti nikakvom modernošću i utuljenom javom, pesnikinja iznalazi željeno samoutemeljenje, sastavljeno od mnoštva izazovnih momenata, čija priroda nije uvek jasno odrediva. Kako god bilo, izvesnost vlastitog fenomenološkog redukcionizma definitivno utiče na utemeljenje primarne strukture intimnog, jezičkog i individualnog prostora i navodi pesnikinju da sebi svesno udeljuje ulogu subjekatskog glasa. Razlike neminovno nastaju između preživljenog, viđenog i govornog, gde prostor onog minulog, ali i ovog sveta, nije stvoren deluzijom, već je sve sadržano u samom procesu sažimanja prostora i vremena. U takvom iskrivljenom ogledanju stvarnosti u povezivanju nespojivog pre svega, izvor svetlosti je samo usputno ozarenje, pomoću kojeg pesnikinja na nov način sagledava i analizira minulo vreme.
U samom narativu poetskog izazova Biljane Hukić, uočava se apsolutna proživljenost svega čime se ona u svojim pesmama bavi.

Sa jedne strane vidimo kako refleksivna poetika podilazi iskustvenom trenutku, gde je dominantna uloga onoga ko traga za suštinom i suštastvom bitka. Poezija Biljane Hukić je sva u službi oduševljavanja i veličanja ljubavi i zanosa koji iz ljubavi proističu. Ona i ne pokušava da se prikloni nekim novijim i drugačijim disonantnim tonovima u pevanju. Nema nameru da napravi otklon i iskorak u neka druga poetska kretanja koja se samo naziru u nagoveštajima. U samom narativu poetskog izazova, uočava se nedostatak svih drugih sadržaja sem onih koji se tiču ljubavi. U njenoj poetici nema velikih tema. Njeno pevanje je pozicioniralo subjekat pevanja u širu i prihvatljiviju društvenu sliku, koja je sačuvana u njenim malim iskoracima ka onostranom. Onostranom koje je sakriveno u nekom sutra, koje dolazi. Ona se suočava sa dvojnicom koju nosi u sebi. Pesnikinja kaže da je jedna od njih dve, a obe su zatočene u istom telu, sazdana od rose jutarnje, od venca poljskog cveća, od lepote. Ona druga je pogurena starica, prezrela, sagorela u patnji, čije prisustvo ona prva, bliža pesnikinji, ne želi u svojoj blizini. Strah od prolaznosti i starenja nije u pesništvu nova tema. Između ove dve nespojive žene udenut je znak jednakosti i on podlo vaga njihovu zbilju. Ista im je samo duša (pesma: Žena u ženi). U sledećem pesničkom promišljanju vidimo pesnikinju kao uspavanu srnu, ona je tamo negde zatočena lepotom pejsaža i gorja, tamo gde zemlja grli nebo. U pesmi Žena na prestolu, pesnikinja krade snove, doziva lutalice da u njen svet navrate, ipak presto je tamo gde njen dragi obitava, i samo u tom dodiru nedosanjane lepote ona zauzima mesto na tronu za koji veruje da joj pripada. Ono što je zanimljivo u ovoj poetici je korišćene izlomljenog stiha, nema rima, reči u pesmi se nadovezuju i grade koloplet pojmova koji otkrivaju poruke koje poetesa u trenu nadahnuća voljenom čoveku šalje. Ona, čini se, peva s ljubavlju i o ljubavi prema čoveku, muškarcu, koji nije negde izvan njenog sveta, koji nije neostvarena čežnja. On je tu u njenom vidokrugu, ali pesnikinja ipak nastoji da svoja najdublja osećanja po ko zna koji put iskazuje rečima koje su izabraniku njenog srca namenjene.

Postoji i ona druga ljubav, roditeljska. Kudikamo moćnija, što se vidi u pesmi Ti ovde spavaš, prepunoj tananih emotivnih promišljanja, ova pesma, kao i sledeća koja je u knjizi, prati i nosi naslov I ja sam umirala, i još mnoge u ovoj pesničkoj knjizi Biljane Hukić, posvećene su tragično stradalom sinu. U ovim pesmama iskonske boli i sete pesnikinja je samo utvarna sen nekada moćne žene, koja svoje boli primalnim krikom slika, dok vetrovi neumitno nose život.

Ova pesnička zbirka odslikava najdublja stanja duha pesnikinje. Nisu to dubine uma, već one emotivne i duševne dubine. To su i one najličnije dubine iz kojih crpimo snagu za nove uzlete i nova nadahnuća. U ovoj knjizi postoji i jedna pesma koja se zove Put za raj. Večno pitanje koje muči našu poetesu glasi: Put za raj, gde je? Naslov ove pesme bi komotno mogao biti i naslov ove knjige. Rajskim putem se samo jednom išlo. I to putovanje se otisnulo u legendu.
Tamo gde stih ne može da dosegne do potpunije iskazivosti emotivnog naboja, Biljana pribegava kratkim proznim formama, koje se ne mogu podvesti pod pojmom pesme u prozi. Jer to i nisu. Pa ipak ti kolokvijalni pasaži nečega što se ne može udenuti u stih i u pesmu ne remete strukturu i sadržajnost ove poetike iz prostog razloga što nekako deluju kao temeljni uglovi na koje se svojim sadržajem ova poetika oslanja. Treba obratiti pažnju i na pesmu Večnost u kojoj ljubav diše i gde se na rubu razuma zameću one vanvremene igrarije putenosti i telesnosti. No, nije svaka poruka u ovim pesmama afirmativna, otrežnjujuća i najbitnija, jer u pesmi Moja Ulica, pesnikinja opet sa setom u glasu kaže: Nismo više isti, negde smo sebe izgubili. Možda je to i najveći i zadesni gubitak koji nam se može dogoditi. Kada gubimo sebe. Po pesmi Ples sa kišom, po stihu iz ove pesme i ova knjiga je dobila naslovnu formulaciju. Slika plesa na kiši iz onog čuvenog filma, čini se nije ni približno moćna kao ova koju nam nameće pesnikinja Hukić, jer zaista je mnogo ubedljivija slika gde plesač kišu bira kao partnera u plesu. U ovom slučaju pesnikinja baš to radi. Pleše sa kišom. U ovoj knjizi, ma koju naslovnu formulaciju konačno ponela, pesnikinja na jednom mestu kaže da ona i nije pesnik, već samo ubogi šaptač tuge.

Šta god da bude Dok jesen luta, ostaju priče. U ovu kadencu vlastite iskazivosti pesnikinja ovom pesmom čiji naslov koristimo, ukazuje da sve što jesmo i što smo bili prolazi, sve sem priča kojima smo našu javu ispunjavali.
Sa kakvim god situacijama se suočavali, čovek kao nosilac spoznaje, biva skrajnut u stranu, a lirski subjekt više nije piščev alterego i u polju vidljivog. U prvi plan iskače opsena kao moćno polje taktilnosti. I ovde vidimo da poezija Biljane Hukić ne robuje pripovedačkom narativu, iako, kao što je rečeno, tih nagoveštaja tu i tamo ima, već je emotivnim sažimanjem uplivala u neke poetske strukture, gde je sada mnogo dominantniji njen lični poetski mikro narativ.

No, ovo njeno tek oformljeno poetsko jezgro ima i onu osojnu stranu iskazivosti, jer vidimo kako na momente u prvi plan iskaču beskrajne varijacije na temu ljubavi, a to ume da bude katkad i zamorno čitaocu koji možda i sam traga i za nekim vlastitim odgovorima.

Ako se makar i površno upustimo u analitički prikaz kretanja i mnogobrojnih traganja u poetici današnjice, kako bi se našli novi pesnički izlazi, treba reći da je ova neprestana potreba u tragalaštvu za novim poetskim iskazima uzimala danak, jer rezultata koji bi sve prethodno zasenili nije bilo. Očekivano, takve originalnosti i rezultata nema ni u ovoj poetici.

Kritičko poetski potencijal biva prevaziđen kao deo estetske prakse, sam sebe obesmišljava i čini samu poetiku irelevantnom. Savremeno pesništvo i dalje ide linijom manjeg otpora, postaje sve manje vidljivo u značenjskom smislu. Kao nova fragmetarnost gubi na ubojitosti iza koje se u minulim periodima zaklanjalo. Pesništvo nevoljno prihvata postojeća stanja koje sistem vrednovanja imenuje. Stih je puka tautologija i u većini slučajeva izražava narcizam pojedinca. Lirski subjekt se priklanja iščezavanju i konzumaciji iluzija koje dolaze sa razvojem celuloidne trake. Reč se svodi na opisno stanje i uvod u nešto što će se, nadajmo se, razvijati ka nekim novim mogućnostima. Savremeni pesnički jezik je u tom smislu apsolutno zakržljao, nemoćan da prati bilo koji tehnološki napredak. Period vidljivog se potkrepljuje taktilnim i gustativnim, čulnost nameće stalnu potrebu za spektaklom i senzacijom. Nove pesničke generacije se smenjuju isuviše brzo, da bi se najosnovinije promene uočile i klasifikovale. Vremenski tok pesme ne uspeva da se udene u karusel spektakla. Ovo okasnelo degustiranje bajatog jela nije tek puka proizvoljnost nametnuta igrom slučaja, jer sa jedne strane prekretnice su tako očigledne, ali skretničari i dalje ostaju u senci. A to su svakako sami pesnici.

Danas vidimo kako se poezija priklanja apstraktnoj sadržajnosti. To nije slučaj u poetici Biljane Hukić. Ona traga i ona sebe pronalazi kroz njene lične izazove tragalaštva. Kakav će biti njen dobitak i ćar na tom putu poetske neizvesnosti sada nije lako reći. Za Biljanu treba da bude najvažnije to što se našla na tom neizvesnom pesničkom putu i što se njeno kretanje primećuje. Ako je neko u pokretu, uvek će stići do željenog cilja. Ovako, ili onako. Slike iz života, koje se rečima promovišu u iskaz trebalo bi da ostave traga. Ali, nekad to zna da bude i jalov posao. Treba poći od premise da je biološki opstanak čoveka sveden na igru slučajnosti, a duhovno biće uvedeno u mračni tunel iz kojeg kao da nema izlaza. Pesnikinja Hukić pripada onoj vrsti sanjara gde njena strast prema životu nije potisnuta snagom hladnog sažimanja realnih slika iz neposrednog okruženja, gde najednom u prvi plan iskače egzistencijalna usamljenost i više nijedna reč, pa ni ona pesnička nema ulogu spasioca i nema moć prosvetljenja. U svet koji pesnikinju okružuje umeće se totalni relativizam i ona se priklanja demijurgu božanskog snoviđenja koji ujedno treba da bude i prečišćivač savesti i dubinski filter zagađenog životnog miljea. Autoritarnu devijaciju, nametnutu od nasilničkog uticaja pojedinca sa neograničenim moćima, zamenjuje relativizam svakodnevlja, i umesto pomenutog totalitarizma, primat uzima pesnička sloboda da se makar donekle iskaže ono što je u najdubljim emocijama začeto i što je na najsuroviji način preživljeno.

Smrt onih koje volimo čini besmislenim sve što čovek u životu stvara. Takvi gubici nisu mimoišli Biljanu i to se u njenoj poetici i te kako vidi. Ona traga za spasom i čini joj se da samo pesma odagoni crne misli. Čisti dušu i srce od nagomilanih mrakova. Dakle, ključ spasenja je u pesmi i Biljana u taj obzor spasenja veruje svakim damarom svoga bića. U nekim momentima nedoumica, iluzija moći spasenja se rasplinjava kao hologramska slika, koja u prvi plan ističe devijaciju vremena u kojem je sve bilo moguće. Biljana se u svojim pesmama ne miri sa time da je sve gotovo i da čoveku ostaju jedino uspomene. Ona veruje u sutra koje dolazi. Ona čeka i ima pravo na nadu. Ona nije prosjak ljubavi, ma koliko leda i studeni bilo sa one druge mračne strane života. Vrisak srca ove pesnikinje se daleko čuje. Ona se budi nošena krilima vetra. Stihove ispisuje njeno srce, a ne i ona. Jednom zadojena kapima ljubavi, ona je vragolasta iskra koja svakoj napasti odoleva. Njeno srce je spremište za lepotu, za sreću i ljubav. Ona veruje da je rođena tamo gde se i zvezde rađaju. Voli dlanovima, kada sve drugo zakaže. Kad god ustreba i kada se u njoj mrakovi i vesnici mrtvih duša uzjogune, ona se osmehom od svake napasti brani i ogrće se stihom, kao što to i čini u pesmi Mrve duše. Treba mrvu od svega sačuvati. I ništa što je ljudsko ne sme se nogom gaziti. Ona je i ona devojčica iz drevne baje koja mrve prosipa putem za onoga koji će je tako lakše pronaći. Traga u sebi za Bogom spektakla. U horizontu nove savremenosti nema mogućnosti za stvaranje nametnute sekvence koja bi nadmašila subjektivni princip koji nameće novo društvo i ona je čini se toga svesna. Grč beznađa ima nevidljive prste, taj grč nije samo onaj koji davi, on ne pušta i ne ostavlja na miru usplahirenu pesničku dušu. Bose noge su u stanju da kamnje mrve. Naziru se i osluhuju šumovu tišina, uspavanke rođene iz poljubaca. Sreća i onako nečujno kuca na vrata prolaznosti, ali i na vrata pesnika udomitelja stihova. Džanarike i njen hlad nose tragove bolne prošlosti. Ipak, ljubav je moćnija od svega, ona ima krila i daruje ih našoj pesnikinji. Ljubav je njena životna preokupacija, njena inspiracija i njeno pribežište. U pesmi Zora, brza reka je odnosila mulj prolaznosti i nije uspevala da sačuva sadržaje pritoka koji su se u njeno imaginarno korito ulivali.
Za pesnikinju Biljanu Hukić postoji samo jedna priča u kojoj obitavaju samo njih dvoje. Ona i izabranik srca njena. Treba reći da ovo pesništvo nije dorečeno. Nije završeno. Ono je u fazi buđenja. Ono se još uvek ne može udenuti u moderne tokove pesništva. Ono je samo po sebi istraživačko. Ne pripada avangardi i bolje je što je tako, jer poznato je koliko avangardno nema milosti za lirsko poetsko ruho. Svedoci smo da se lirski subjekt u savremenoj poetici ismejava i od modernista se baca kao potpala na lomaču, gde gori svaki vid ranije poetske iskazivosti. Gnušanje nad svime što je nosilo tragove tradicionalnog, realnog, proživljenog prekrivano je konceptualnom mimikrijom koja je avangardistima poslužila kao rekvizitarij za bolje sagledavanje nove realnosti kojoj su oni davali usmerenje. Umetnička igra procenitelja i onih koji vrednuju i dalje ne uspeva da uređuje i vodi sopstvenu egzistenciju u pravcu gde je uspinjanje uslov. Subjekt postaje tumač stvarnosti i ova igra ne pokazuje put ka izbavljenju i oslobađanju od stega nametnutih od strane ovih pomodnih kreatura koje su lagano silazile sa javne pesničke scene, nemoćni da prate, ili makar uzmu udela u onome što je iskonska poetika nudila kao rešenje. Pojedinca, ma ko to bio, nije lako osloboditi od zavisnosti. Pristajanje na opsesivno koje dodeljuje značenje svemu što je nametnuto zarad višeg poetskog cilja pretvara se u obesmišljeno ideološko polje simulacije. Proces nestajanja ne nagoveštava u potpunosti i iščeznuće subjekta koji svoju privatnost poverava na čuvanje objektu, gde se poetski narativ javno iznosi na trpezu onih koji jesu moreni neutoljivom glađu tragaoca.

Važnija je simulacija od slike koja nagoveštava simulaciju. Možda je najbolnije od svega što je izvorna stvarnost i ono što je istinito i preživljeno potisnuto i uklonjeno sa pozornice na kojoj smo se našli.

Uzgred treba reći da umetnost pokušava da se identifikuje sa svakodnevicom. Kad ne bi bilo tako, u čemu bi onda bila svrha stvaralačkog čina.

Munjevita dešavanja čiji smo zatočenici bez izuzetka, pogubno su delovala na svest konzumenta.
Ove pojave dovode do dubljeg otuđenja. Danas smo nažalost nemi svedoci da romantika u svim oblicima biva uklonjena iz svih tokova umetnosti, kao princip zastarelosti, dekadencije, neukusa. Tako je i u pesništvu. Biljana se sa time ne miri i uporno istrajava na vlastitom pesničkom putu neizvesnosti. Gde će je taj put odvesti to krije ono buduće i, za sada, daleko vreme. Na pesnikinji je da ne odustaje i da istrajava na ovom teškom i izazovnom, ali lepom putu na koji je život naneo.

Veselin Mišnić, književnik
U Beogradu, maja 2018 god.

Ostavi komentar

Karakteristika Vrednost
Kategorija POEZIJA
Autor Biljana Hukić
Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN
Pismo Latinica
Povez Broš
Godina2018
Format13x20
Strana146

Slični proizvodi

Iz predgovara: I u svetu i kod nas kao da je nastupilo vreme antologija. One se pojavl...
633,60 RSD
792,00 RSD
Postoji krak planetarne književnosti, upravo onaj koji mi pokušavamo našom antologijom ...
633,60 RSD
792,00 RSD
Antologiju poezije francuskog dadaizma je priredio i preveo mr Dušan Stojković. Antolog...
712,80 RSD
891,00 RSD
Za preko 70 godina sovjetske vlasti višedecenijska samizdatska produkcija izrodila je č...
633,60 RSD
792,00 RSD
Iz recenzije Nenada Miloševića: Šta su zapravo Rižijeve pesme? To su ispovesti, o poe-...
633,60 RSD
792,00 RSD
MIRIŠE DELA TVOJIH TRUD, BLISTAJU UČENjA TVOGA REČI – Tijana Našpalić ŠKOLSKA BIBLIOTEK...
1.320,00 RSD
1.650,00 RSD
Čitajući stihove Jovana N. Bundala, zapazila sam se da je pratio Disovu leksiku, metrik...
440,00 RSD
550,00 RSD
Silvana Marijanović rođena je u Mostaru, živela je u Kopenhagenu, Amsterdamu, Madridu, ...
396,00 RSD
495,00 RSD
Vilijam Vordsvort pripada prvoj ili starijoj generaciji engleskih ro-mantičarskih pesni...
396,00 RSD
495,00 RSD
554,40 RSD
693,00 RSD
Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavl...
479,20 RSD
598,99 RSD
Poezija Gojka Božovića predstavlja stišani govor o modernom svetu u rasponu između epif...
479,20 RSD
598,99 RSD
Pomoć