AUTOBUSOM PO JERUSALIMU

Dok se u „Bokserskim pesmama“ Polanski uglavnom bavi neposrednim životnim situacijama, u borbi koja je samo njegova, dakle lična, jedinstvena i voljna, u zbirci “Autobusom po Jerusalimu” on se samo poetički i u svojstvu posmatrača a ne i suštinski, upliće u borbu koja traje vekovima i u kojoj ratna sreća dolazi sa promenljivim ishodom. Kada se u savremenom društvu kaže da je neki grad mešavina kultura, obično se misli da je u tom gradu došlo do svojevrsne integracije zanimanja, recimo kulinarstva. Nasuprot tome, mešavina kultura u Izraelu znači da Jerusalimom vršljaju avanturisti željni pucanja na neprijatelja, rabini koji podstiču na ubijanje Arapa, deca vaspitana da mrze i bacaju petarde na Amerikance. I sve je to očigledno i neskriveno, sa oduševljenjem izručeno javnosti, kao u nekom zluradom religijskom pozorištu u kome je sve dozvoljeno samo dok se pridržavate dogmi i uloge koja vam je zadata, i koje traži publiku samo da bi imalo kome da odigra svoju predstavu bez kraja, a sa početkom tako duboko u prošlosti da se njegovi zacrtani ciljevi više jasno i ne vide. Na toj pozornici, svaka pesma u zbirci Autobusom po Jerusalimu je slika jednog ili više aktera ratne predstave koja sa prekidima traje već nekoliko milenijuma. I tako pesnik, ušavši u ratno okruženje i uzevši u njemu ulogu antropologa, tumači svetu smisao ove predstave.