Za preko 70 godina sovjetske vlasti višedecenijska samizdatska produkcija izrodila je čitav jedan pesnički andergraund kontinent, sa ogromnim brojem pesnika nastanjenih na njemu. Sergej Čudakov jedan je od najistaknutijih i najautentičnijih predstavnika ove poezije, pesnik koji se pojavio početkom 60-ih godina prošlog veka, čiji su stihovi, talenat i darovitost, život izvan ustanovljenih i tada neprikosnovenih normi ponašanja, skandali, poroci i pijanstvo od njegovog imena i dela izgradili legendarnu, gotovo mitsku ličnost nepoznatog genija iz vremena „razvijenog socijalizma“. Za mnoge on je personifikacija artističke prirode, duhovitosti, mudrosti, lakrdijaštva, jurodivosti i bezazlenog lupeštva. Ali istovremeno ta legenda je, bez ograda, oličavala i osobu lišenu morala, prevaranta i manipulatora, lopova (krao je i ličnu i društvenu imovinu), pornografa (snimio prvi i jedini sovjetski porno film). Pričalo se da njegovom šarmu i harizmatičnosti mnoge žene nisu odolele, od svetskih lavica do devojaka pristiglih iz provincije u potrazi za srećom, koje je Čudakov hvatao kao leptirice i podvodio ih istaknutim ličnostima iz sveta filma i literature. Od čega je, uostalom, imao i prihode. Zbog svih ovih nepočinstava ne jednom je, po sudskim i lekarskim odlukama, boravio u zatvoru i psihijatrijskim ustanovama. Otuda i ime ruski, tačnije, sovjetski Vijon, enfant terrible, iliti crna ovca Moskovske kulturne scene.
O kako mi lako prnje odevamo
I frak što nam leđa ukruti
O kako mi lako laži primamo
Nas falsifikat ne zna da ljuti
Vrata bordela i zatvora smelo
Udarcem noge ja ću otvoriti
O kako izdajnike ne razlikujemo
A jednom će nam oni nužni biti
Ostasmo sami da starimo
Podruku kao deca bezazlena
Bezizlaz je klima koju živimo
A smrt matrjoška ispunjena
Članska karta, ključevi od stana
Sitan novac i prezervativi
Svet nam je malen a na sve strane
Detalji niti lepi niti živi
Namame, pa te postave uza zid
Neka se bogu žali kome je stalo
Probaj u meni da vidiš ti
Ubicu i trup i sve to pomalo
ELEMENTARNI UVOD U ŽIVOTOSMRT
Malo pišem o smrti,
ali o njoj uvek mislim.
Iskreno govoreći
tu nema mnogo šta da se piše.
Postoji životosmrt u nekakvom jedinstvu,
sa naglaskom čas na prvoj čas na drugoj polovini.
A zapravo „smrt“ je ograničena,
dovoljan joj je prstohvat reči.
ČAMAC
Kakav je zadatak pesnika,
središte tog zadatka?
Životosmrt je kao
niskosedeći klimavi čamac.
Vi stojite i prenosite težinu na jednu nogu,
te na drugu, čas život, čas smrt.
Svejedno je jeste li napred ili pozadi,
okrenuti licem i ko sedi u čamcu.
Ništa se neće čuti od svega toga
Poroke tvoje neće znati niko
Varaš svog muža voljenoga
Sa nevoljenim ljubavnikom
Nije uzalud govorila ti drúga:
– Šta nalaziš u toj budali?
Uopšte iz našeg nije on kruga
Zapušten je i bedan taj mali
Ja svoju momačku jazbinu
Ukrašavam prosto, imaj to u vidu
Okružujem tvoju nogu finu
Grafitnom olovkom po zidu
I opet ne dobivši uspeha
Ispiću čaj, u kadu ću sesti
Sa televizora peva Pjeha[1] I kao da se meni smeši
Treba, treba samo izdržati
Do zime par nedelja svelih
I ne plakati niti se smejati
Da me u psihušku ne bi odneli
