Iz predgovara:
I u svetu i kod nas kao da je nastupilo vreme antologija. One se pojavljuju, najraznovrsnije, gotovo svakodnevno. Niču kao pečurke posle kiše. Poput pečuraka, neke su jestive, a neke – bogme – otrovne. Zamislimo da „precrtamo“ antologije sasvim. Ko čita poeziju danas? Ko bi, i kako, vrednovao pročitano? Neka antologije greše, ljudski je grešiti. Ako greše mnogo, niko neće ni raskriliti njihove korice. Antologije čuvaju od zaborava (barem pokušavaju to da učine) ne samo minorne pesnike (one iza kojih ostaje jedna jedina pesma), otkrivaju nepravedno skrajnuto, nude nov pogled na pesništvo koje predstavljaju, dovode pesme u kontekst u kojem nisu bile, upoređuju, „otvorena“ su dela i u ekoovskom smislu, pozivaju čitaoce na saradnju… Bez njih bi nam bilo teže. Prihvatimo antologije! Ako nas, barem i na kratko, ka poeziji (pravoj) upute, one su dobrodošle (lošoj antologiji, kao i lošoj pesničkoj zbirci, niko pomoći ne može).
.png){kind=logo}
