LJUDI KOJE JE BOG ZABORAVIO

Prva knjiga Albera Kosrija, zbirka priča Ljudi koje je Bog zaboravio, objavljena je početkom četrdesetih godina minulog veka istovremeno na arapskom i engleskom i, uz posebnu preporuku Albera Kamija, velikog poštovaoca Kosrijevog dela, na francuskom jeziku. U isto to vreme Kosri je iz rodnog Kaira došao u Pariz i tu ostao do kraja života, napisavši, ukupno, samo osam knjiga, koje su ostavile značajan trag u francuskoj književnosti. Pisao je na francuskom, ali su likovi njegovih priča smešteni u Egipat. Jedan drugi veliki pisac, Henri Miler je, kao i Kami, nesumnjivo bio dirnut apsurdnošću situacija u Kosrijevim delima. S jedne strane, jednostavan narod, krotak, stvoren da bude srećan, prelepa zemlja, otelotvorenje lepote, a s druge strane, ubitačno siromaštvo, surovo i bezizlazno. Henri Miler je i preveo ovu knjigu na engleski jezik.
San je glavni junak većine pripovedaka iz ove knjige. San, koji omogućava, ako ne sreću, onda bar mir i zaborav gladi. Tu je i pobuna, kao lek protiv apsurda. Na čitaoca ipak najjači utisak ostavlja način na koji se raščlanjuje i razdanjuje beda u različitim situacijama, bez prekora ili prezira, ali i bez saosećanja, sa nekom vrstom nežnosti. Iako je uronjen u prljavštinu koja se lepi za kožu, do guše zaglavljen u sveprisutni kal, čitalac lako proguta i najgore situacije zahvaljujući jetkom humoru kakav se retko sreće u književnosti.