Putujući često poslom u razne krajeve istočnoarapskih zemalja i boraveći duže po tamošnjim prestonim gradovima, a noseći iz detinjstva neizmernu ljubav prema usmenoj književnosti, uporno sam tragao za autentičnim zapisima priča na „čistom“ arapskom narodnom jeziku. Avaj, sve je bilo bezuspešno.
Ipak, mnogo godina kasnije pojavili su se prvi plodovi – preda mnom su se počeli otvarati prostori jedne bogate usmene tradicije o kojoj se kod nas nije znalo gotovo ništa i koja je i drugde u svetu nepoznata, a izvršila je silan uticaj upravo na usmenu tradiciju Srba i drugih balkanskih naroda. Jedna takva rukopisna zbirka, od najvećih i najboljih, bila je decenijama nedostupna – čuvana od stalnih ratova i revolucija u podzemnim bunkerima Muzeja Iraka. Bio je to Divan el taftaf ili priče Bagdađanki, rezultat sakupljačkog truda karmelitskog monaha Anastasa Marija el Kirmilija. Ovom prilikom, uz ostale zbirke izvornih narodnih priča prevedenih na srpski s arapskih govornih dijalekata, sve priče iz nje predajem u ruke čitaocima u nadi da će one naći put i do njihovih srca.
Uzgred, u Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost ni da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno. Kao i drugde u svetu, na ženskim poselima u Bagdadu pripovedanje se zgušnjavalo u kolektivno životno iskustvo, gde jezik erotike postaje jezik individualne i kolektivne slobode.
