Naše doba je u suštini tragično, i zato odbijamo da ga shvatimo kao takvo. Došlo je do sloma, nalazimo se među ruševinama, počinjemo da gradimo nova mala staništa, gajimo nove male nade. To je prilično težak posao: nema više ravnog puta prema budućnosti, a prepreke ili obilazimo ili se pentramo preko njih. Moramo da živimo, ma koliko se nebesa obrušavala.
Ovim rečima počinje nadasve šokantno delo kojim je Lorens, kao malo koji pisac u svetu književnosti, podigao mnogo prašine. Izdavači su u rukama držali rukopis koji nisu mogli mirne savesti pustiti u štampu, a da ga prethodno nisu očistili od prljavština kojima nije bilo mesta u moralno besprekornom društvu kakvo je bilo viktorijansko.
Meke smeđe kose i krupnih očiju, Konstans Četerli je naizgled jednostavna devojka koja zrači nekom neuobičajenom energijom. Ipak, duboko je nesrećna, zarobljena u ulozi supruge čoveka koji je iz rata izašao kao invalid i u kojem sada postoji samo praznina bezosećajnosti. Međutim, kada se bude našla u zagrljaju naočitog lovočuvara Olivera Melorsa, usamljenika svoje vrste, koji u njoj ne vidi samo predmet želje, nego i mladu ženu usamljenu poput njega, ledi Četerli će se uveriti da je ipak moguće uživati u životu i osetiti trijumf strasti i zadovoljstva.
.png){kind=logo}
