Kada s nekim predelima i ljudima toliko srastemo da ih doživimo kao najrođenije, nije dovoljna jedna knjiga da se popišu sva sećanja. Jer njih je bezbroj, zamrznutih trenutaka, susreta, pogleda razumevanja, spoznaja... O svakom od njih mogla bi se napisati zasebna knjiga. I svaki nas vodi put nostalgije.
A nostalgija je opasna stvar: tek kad pokušamo da ponovo oživimo neke scene i događaje, postajemo svesni neumitne prolaznosti vremena i sopstvene konačnosti. Dovoljan je jedan kadar iz filma sećanja da nas opomene da svoje bisere prošlosti čuvamo kao najveće dragocenosti, jer ćemo im se sigurno vraćati kad god nam se duša razboli.
Ali o tome koliko smo svi povezani nevidljivim nitima svedoči i činjenica kako blisko doživljavamo tuđe nostalgije. Jer, dok čitamo Put povratka, na svim tim mestima na kojima nismo lično bili i u tim ljudima koje nismo lično sreli pronalazimo sebe i prihvatamo ih kao svoje, i taj žal za proteklim vremenima postaje naš žal. A u scenama u kojima se jasno prepoznajemo razotkrivamo sopstvene posekotine i puštamo ih da konačno srastu kako treba, jer nismo ni bili svesni da smo ih do sada samo krpili.
Danas, udavljeni u kvazi-kulturi koja nam se nameće sa Zapada, već smo zaboravili šta je čovečnost i kako ljudski kontakti mogu biti spontani, jednostavni i bogati. Upravo zato je važna ova priča o dve zemlje, na prvi pogled potpuno različite, a opet tako srodne, koje jedna drugoj vidaju rane i razumeju se bez mnogo reči i pompe.
Unutar priče je mnogo priča, kao bezbroj odraza u ogledalu. Od nas zavisi koliko duboko želimo da gledamo. Ili koliko imamo smelosti. Jer kada autor ogoli sebe u potpunosti pred čitaocem, na njemu je da upije onoliko koliko je u stanju da podnese. Svaka emocija pisca uzdrmaće i ponešto u nama, otključati neka davno zatarabljena vrata, iznedriti davno udavljenu tugu. Čitajući Put povratka imamo šansu da dobijemo katarzu od koje smo se odavno oprostili, svi mi rođeni u zemlji koja se raspala na naše oči i ostavila nas da izbezumljeno tragamo za novim pripadanjem. A oni koji tu zemlju nisu stigli da upoznaju, sada imaju priliku, na najbolji i najiskreniji način.
Nekada je pojam „bratske zemlje“ toliko često ponavljan da je uziman zdravo za gotovo. Kao i sve dragocenosti, i ove smo postali svesni tek kada smo je izgubili. „Bratstvo“ je zamenio goli interes materijalnog doba, i danas, čak i kad imamo priliku da putujemo, retko uspevamo da prodremo u dušu jedne zemlje. U tom smislu Put povratka je i neka vrsta udžbenika za putovanje. Kofer koji nosimo na put nikako ne sme sadržati površnost, nadmenost, bahatost, nestrpljenje, ideju da se sve kupuje novcem... U njega obavezno treba spakovati spremnost da se primete sve nijanse neba, da se zajedno ćuti a sve razume, i da se u povratku obavi jedno veliko spremanje duše.
Knjige su tu da nas nauče da budemo bolji. Put povraka definitivno ispunjava taj zadatak. A ono što je apsolutno sigurno je da će u nama probuditi neizdrživu želju da posetimo Alžir i pronađemo to bratsko u njemu.
