Kada nam je s proleća 2020. godine pandemija onemogućila putovanja i smanjila svet na dimenzije naših domova, rešio sam da napišem knjigu eseja o Italiji. Okružen knjigama i uspomenama koje sam s lakoćom dozivao u pamćenje, predano sam prionuo na posao da bih tokom pisanja tekstova uvideo da se iza Italije o kojoj sam želeo da pišem pojavljuje, opirući se zaboravu, i jedna druga koja je poput vodenog žiga uporno provirivala iz svih tekstova.
Ova knjiga nastajala je u fotelji, ali autor nije zapisivao eseje pregledajući svoje fotografije iz Italije, već listajući knjige, kao što je to godinama redovno činio pre svojih putovanja. Vodič je, sasvim očekivano, u skladu sa svojim pozivom, nastojao da pokaže i objasni, dok je putnik želeo da podeli sa drugima ono što je doživeo, možda i da ukaže na jedan mogući način gledanja”. Tako su se senke minulih putovanja ukazale kao nehotične fusnote onome pročitanom u knjigama, možda kako bi pokazale da je u međuvremenu iskustvo postalo važnije od obrazovanja.
