Od sedamdesetih godina XX veka, „rizik“ je jedan od načina suočavanja sa neodređenom neizvesnošću koja obuzima naš svet. Do tada, termin „katastrofa“ bio je dovoljan za poimanje različitih pojedinačnih slučajeva izbijanja kriza.
Iz nesreća u pošasti, iz nedaća u pokore, Zapad je sebi predstavljao katastrofe prema složenom mehanizmu čija račvanja istražuje Fransoa Valter. Zašto se klasično doba toliko pribojavalo prolaska kometa i njihovih predskazanja? Šta nagoni vek prosvetitetljstva da bude fasciniran prizorima vulkanskih erupcija? Da li je XIX vek zaista prometejski vek, pošto se čini da se on miri sa nizom industrijskih i rudarskih katastrofa? A šta tek reći o nemoći prošlog veka suočenog sa apsolutnim moralnim katastrofama, Aušvicom i Hirošimom?
Umesto da sledi redukcionističku shemu po kojoj smo navodno prešli iz društva fatalnosti u društvo sigurnosti, Fransoa Valter nastoji da odmeri doprinos slika i diskursa stvaranju anksiogene klime. On pokazuje da se kultura rizika uvek napaja na simboličkim izvorima a tim više kada svetom vlada ideologija predostrožnosti i trajnog razvoja, u senci najavljene ekološke katastrofe.
