ASERTIVNOST, MOTIVACIJA I SAMOPOŠTOVANJE

"Moj sistem nije usmeren prvenstveno na izlečenje, već na razumevanje uzroka bolesti. Zaista možemo ozdraviti tek kada prođemo sve stepenike zemaljskih vrednosti, a zatim, izgubivši ih na neko vreme, osetimo svoje božansko „ja“ kao jedinu i večnu stvarnost. Posle toga ćemo se vratiti svom zemaljskom „ja“, ali više nećemo srastati s njim i zavisiti od njega.

Ljubav nam stalno pritiče i zato ne treba da je odgurujemo, niti da se nje plašimo. Zanimljivo je da se može steći utisak, ako se moje knjige površno čitaju, da se ponavljam. Reklo bi se da su moje reči potpuno iste i da su situacije slične, ali da bi se prevazišla zavisnost od čulnog nivoa potrebno je načiniti još jedan korak ka Bogu i menjati se ne samo površno, već dubinski. Svaka moja nova knjiga se pojavljuje kao prilika da se prevaziđe još jedan sloj koji nam blokira put ka božanskom.

Osobenost današnjeg vremena je u tome što svaki čovek na Zemlji mora da prođe analogan put ka svom božanskom „ja“. Na tom putu možemo pomoći drugoj osobi, ali ga, suštinski, svako mora proći sam.

Svima je dobro poznata izreka: „Svaki čovek je kovač svoje sreće“. Ali da bismo naučili ovu zahtevnu umetnost, važno je razumeti šta je prava sreća.

Najveća sreća za čoveka je ljubav prema Bogu. To nije samo sreća, to je uslov za opstanka i samog čoveka i njegovog potomstva. To je i uslov za zdravlje, blagostanje i uspeh. Da bi imao zdravlje i sreću, čovek pre svega treba da vodi računa o svojoj duši.

Potrebno je raditi na sebi, poboljšati svoj karakter i jasno definisati sistem prioriteta. Neophodno je ljubav postaviti na prvo mesto i stalno prevazilaziti zavisnost od nagona. Treba umeti biti srećan, ali neprestano kroz ljubav, vaspitanje svoje duše, prevazilaženje privlačnosti ka zemaljskoj sreći. Istinska, najviša vrednost za čoveka je jedinstvo s Tvorcem, a najvišu, istinsku sreću dobijamo upravo iz tog jedinstva - takva je ljudska priroda.

Sve zemaljsko je prolazno, a jedinstvo s Bogom u našim dušama nikada ne nestaje. Kada naša duša teži ka Bogu i otvara Mu se, mi doživljavamo pravu sreću.

Kako oživeti svoju dušu? Kako naučiti prihvatiti Božju volju? U čemu je smisao molitve? Kako prevazići strah od budućnosti? Kako se ispravno odnositi prema neprijatnostima i problemima? Kako se izboriti sa depresijom? Kako oprostiti sebi? Kako se ispravno odnositi prema svojoj deci?

U svojoj novoj knjizi, S.N. Lazarev, razgovarajući sa čitaocima na različite teme, pomaže da se pronađe pravi put do sreće.

„Najbitnije je sačuvati ispravan sistem prioriteta, u svemu videti Božju volju i spoznati da je Bog ljubav. Najvažnije je ne odricati se ljubavi u duši, bez obzira na to šta se dešava. Sve drugo će doći samo od sebe“.

„Naučite da bilo koji problem ne posmatrate kao zlo koje treba iskoreniti, već kao na priliku da se razvijate, poboljšate svoj karakter i pomažete svojoj duši“.

"Gordost ili udaljavanje od Boga je koren svih čovekovih grehova. Ako čovek ne želi da gordost prevaziđe dobrovoljno, sudbina će ga na to primorati kroz bolesti, nesreće i probleme s potomstvom. Zbog toga je za svakog od nas izuzetno važno da shvatimo kako da prinudno uniženje gordosti zamenimo dobrovoljnim.

Pročitavši knjigu, čitalac će saznati kako da prevaziđe gordost u raznim životnim situacijama, moći će bolje da oseti u kom pravcu treba da protiče njegov rad na sebi. U knjizi je priložena prepiska sa čitaocima čija će iskustva u prevazilaženju gordosti nesumnjivo biti dragocene pomoći.

Saznaćete kako čovek, koji počinje da shvata potrebu prihvatanja Više volje, može da izbegne smrtnu opasnost. Iz priče o Valentinu Dikulju naučićete šta sve on može da učini da bi prevazišao gordost i postao srećan. Naučićete kako da ne dopustite da lični interesi u molitvi budu prioritetni, koliko je važno da ne budemo apsolutni maksimalisti, kako da pravilno postavimo odnose na poslu, u situacijama kada je neophodna stalna komunikacija s ljudima, kao i mnogo drugih korisnih informacija."

Kako pravilno vaspitavati decu? Psiholozi su utvrdili da dete, na prvom mestu, oponaša unutrašnje stanje roditelja, potom – ponašanje svojih roditelja, a na trećem mestu – reči roditelja. Osoba, koja poseduje unutrašnju harmoniju, samim tim već pravilno vaspitava svoje dete. Dete se može kazniti, ograničiti, ali uvek ga je potrebno voleti i ohrabrivati. Pravilan sistem ciljeva omogućava da se energija usmeri u neophodnom pravcu što funkcioniše daleko bolje od bilo kakvih kazni i ograničenja. Vaspitanje deteta otpočinje vaspitanjem roditelja. O tome, kako dostići harmoniju i kako se pravilno odnositi prema deci – govori se u ovoj knjizi.

Svako od nas želi da bude srećan što je pre moguće. Pritom, za mnoge sreća znači odsustvo negativnih emocija. Većina ljudi je uverena da što su ispunjeniji pozitivnim emocijama, time postaju sve srećniji. Mnogi se i ne zamisle nad tim da se sreća ne sastoji samo u ispunjenju želja, već i odricanju od njih. A sreća je ljubav koja postoji kroz suprotnosti.

Da bi na svet došla harmonična deca, ona treba da imaju kvalitetne i zdrave roditelje. Roditelji, pre svega, moraju da imaju zdrave duše.

Svi događaji u našem životu povezani su nevidljivim nitima. Hteli mi to ili ne svim našim postupcima upravlja nekoliko osnovnih motiva. A oni potiču iz jedinstvene unutrašnje slike koju sačinjava naš pogled na svet. To je naš sistem vrednosti, hijerarhija svih naših ciljeva, odnos prema drugima i sebi. Ova osnovna slika oslanja se na dve druge slike, koje se nazivaju nagoni, i one treba da se stope u jedno zrnce. Ta jedinstvena unutrašnja slika se naziva ličnost. U njoj se kriju emocionalni modeli našeg ponašanja, duhovni pogled na svet i naši budući postupci.

Svaki naš postupak ishodi iz te slike, u kojoj se podsvesna težnja spaja sa svesnom. Što je veća informaciona gustina slike, čoveku je lakše da se orijentiše u svetu koji ga okružuje i da u njemu opstane.

Najvažnija čovekova dela su usmerena na spasenje duše. Harmonizujući dušu, i posredstvom nje, počinjemo da menjamo svet oko sebe. Ako trenutno ne možemo da utičemo na situaciju, to ne znači da se ona nikad neće promeniti. Svaki problem može da se reši. Ako ne možemo da pobedimo taktički, pokušajmo da pobeđujemo strateški.

Ako nam duša, iz nekog razloga, bude povređena, više nećemo biti u stanju da živimo srcem niti mudrošću. Samo čovek koji postoji srcem i dušom doživljava svet kao ono što se menja i razvija. Srećan čovek je onaj kome je duša važnija od duha, zato što u njoj obitava ljubav. Zapravo, istinska sreća znači posedovati ljubav u duši i neprestano je osnaživati. Večni deo duše, sjedinjen s Bogom i okrenut ka Njemu, trebalo bi uvek da oseća ljubav i radost. Radost je višak energije. Kad osećamo radost, kad smo usmereni ka Bogu, znači da smo spremni da Mu podarimo veliku količinu energije.

Uz promenljiva osećanja, povezana s bilo kojom situacijom, ovaj postojani osećaj ljubavi i radosti, koji bi trebalo zauvek da čuvamo, neće nam dopustiti da zavisimo od sveta što nas okružuje i da se vezujemo za njega.

Svaki put kad sam pisao novu knjigu, bio sam suočen sa gubicima, bolestima ili smrtnim situacijama. Zahvaljujući svojim istraživanjima, shvatio sam da je gubitak, ukoliko se prema njemu pravilno postavimo, jedan od najboljih lekova za dušu, da je to zapravo žrtva, samo prinudna. Ukoliko je podnesemo bez ljutnji i žaljenja, tada se ona izjednačava sa dobrovoljnom. U toku pisanja knjige s Višeg plana su mi pomagali da prinesem unutrašnju žrtvu, kako bi u duši bilo više ljubavi i kako bi nova knjiga bila čistija. Jer, ako se knjiga zove „Vaspitavanje roditelja“, tada je žrtva obavezna. Priroda nam zato i daje mogućnost da imamo decu kako bismo naučili da pružamo ljubav i da se žrtvujemo.

Ljubav, iskrenost, briga, požrtvovanost i saosećajnost kvaliteti su koje dete treba da stiče od najranije dobi. U suprotnom, ono neće moći da zasnuje porodicu i razvije društveno mišljenje. Kroz ljubav i duševnu toplinu odvija se najvažniji proces učenja.

Svaki čovek želi da bude srećan. U našoj podsvesti, u dubini duše, pojam sreće je neraskidivo povezan s ljubavlju. Ljubav se ispoljava kao briga, saosećanje, žrtvovanje, vaspitavanje drugih, pomoć. Jednom rečju, ljubav je davanje duševne, duhovne i fizičke energije.

Da bismo opstali na fizičkom planu nužno je da, uglavnom, trošimo i uzimamo, iako je prisutna i potrošnja energije, isto kao što je za hvatanje plena potrebno krenuti u lov. Međutim, da bismo opstali na duhovnom nivou potrebno je da učimo, razvijamo sposobnosti, komuniciramo, dakle, potrebno je više da pružamo nego da primamo. Da bismo sačuvali dušu, potrebno je pre svega davati energiju. Ukoliko telo dobija životnu energiju kroz konzumerizam, duša je dobija kroz davanje.

U prirodi se proces razvoja odvija prinudno. Da bi preživela u nepovoljnim uslovima, živa bića moraju da pomažu i brinu jedna o drugima, što razvija njihovu dušu i svest. Kod životinja, ptica i insekata primetan je primitivni govor, komunikacija, a nedavno su naučnici otkrili da je socijalno ponašanje prisutno čak i kod bakterija, odnosno, može se govoriti o tome da dušu i svest ima svako živo biće. Kod čoveka je, za razliku od drugih živih bića, nivo duše i svesti kvalitativno drugačiji, viši.

Po svoj prilici, najsnažniji faktor razvoja čovekove duše je trenutak rađanja potomstva. Dete ne može da pruži ništa drugo, sem ljubavi. Ali o njemu je potrebno brinuti se na sva tri nivoa: na fizičkom, duhovnom i duševnom. Ljubav prema detetu i briga o njemu isključuju bilo kakav lični interes, već, suprotno, pomažu da se ljudska logika transformiše u božansku. Ako roditelj ima više dece, trebalo bi da im, srazmerno tome, pruža mnogo više ljubavi, topline, brige i pažnje. Zbog toga se porodica, gde ima više dece, može nazvati pravom školom ljubavi. Negovanje ljubavi pomaže u spoznaji Boga i razvija čovekovu dušu kao njegovu primarnu osnovu.

Kako da postanemo nezavisni od okolnosti? Kako da sačuvamo i osnažimo radost u duši? Kako da budemo istinski srećni?

Zemaljska, spoljašnja, sreća ne sme da bude veća od unutrašnje sreće. Ako nemamo radost u duši, tad spoljašnje blagostanje postaje cilj sa kojim se poistovećujemo, usled čega i najmanji problem preti da se pretvori u katastrofu. Potrebno je da naučimo kako da se radujemo.

Ukoliko zbog nekog gubitka osetimo tugu, znači da smo od toga zavisni. Jedino ako sačuvamo radost i kad gubimo, možemo se smatrati istinski srećnim. Osećaj radosti, koji ne zavisi od onoga što dobijamo ili gubimo, stvarni je pokazatelj sreće.

Srećan čovek je onaj kome je duša važnija od duha, zato što u njoj obitava ljubav. Istinska sreća znači posedovati ljubav u duši i neprestano je osnaživati.