DOMAĆI KLASICI

Sreća nije destinacija – to je način putovanja. Ova knjiga je poziv da primetimo male stvari: sunce kroz prozor, smeh u praznoj sobi, lakoću koja dolazi kada prestanemo da tražimo. Jer sreća je već tu – samo je treba prepoznati.

Šta znači biti žena u svetu koji crta granice?

Ova knjiga istražuje tišine između reči, snagu koja ne viče i lepotu koja ne traži odobrenje.

Priča o onima koje su naučile da lete sa zatvorenim očima.

Ljubav dolazi u hiljadu oblika – ponekad kao dodir, ponekad kao tišina, ponekad kao rana koja ne zarasta.

Ova knjiga je o svim tim oblicima. O hrabrosti da volimo i posle svega, i o tome da ljubav nikada ne nestaje – samo menja ime.

Prijateljstvo je ona tiha ljubav
koja nema obavezu. Ova knjiga je
mapa za one koji su izgubili,
pronašli i prepoznali dušu
u tuđim očima. Jer pravi
prijatelji su oni koji ostanu
i kada odeš.

Sadržaj:
1. Pripovijesti crnogorske i primorske
2. Pričanja Vuka Dojčevića
3. Ogledi
4. Govori
5. Životopis
Pogovor Gojka Božovića

Sadržaj:
1. Izabrane pjesme
2. Balkanska carica
3. Govori
4. Pisma
5. Memoari

Pogovor Gojka Božovića

„Bez velike mašte nema velike ljubavi.“

Jedno od najznačajnijih dela srpske putopisne književnosti, Gradovi i himere Jovana Dučića vodi čitaoca na putovanje kroz evropske gradove, ali i kroz istoriju, umetnost i ljudsku prirodu. U ovoj knjizi gradovi nisu samo mesta na mapi – oni postaju simboli civilizacija, nosioci kolektivnog pamćenja i pozornice na kojima se vekovima odvija ljudska drama.

Kroz zapise nastale u Ženevi, Rimu, Atini, Madridu i drugim evropskim centrima, Dučić spaja iskustvo diplomate, pesnika i vrhunskog esejiste. Njegova zapažanja prevazilaze okvir klasičnog putopisa i prerastaju u promišljanja o istoriji, kulturi, umetnosti i karakteru naroda, otkrivajući čitaocu dublja značenja prostora kroz koje prolazi.

Prepoznatljiv po elegantnom stilu i bogatom jeziku, Dučić gradi tekstove u kojima se činjenice i poezija prirodno prepliću. Svaka stranica donosi novu perspektivu, podstiče razmišljanje i pokazuje da pravo putovanje nije samo upoznavanje novih mesta, već i drugačiji pogled na svet i na čoveka.

Gradovi i himere ostaje bezvremensko delo koje će podjednako inspirisati ljubitelje putopisa, klasika srpske književnosti i čitaoce koji uživaju u knjigama o istoriji, umetnosti i evropskoj kulturi. To je knjiga kojoj se iznova vraćamo, jer nas podseća da su znatiželja, lepota i mašta neiscrpni izvori svakog istinskog putovanja.

Nakon albanske golgote i tišine plavih grobnica, došao je trenutak završnog i odlučujućeg čina. Treći deo kultne Srpska trilogija, Kapija slobode, prati put srpske vojske od oporavka na Krfu, preko iscrpljujućih borbi na Kajmakčalanu, do veličanstvenog proboja Solunskog fronta 1918. godine.


Kroz perspektivu oficira, ali i običnih vojnika, Stevan Jakovljević donosi autentično i snažno svedočanstvo o generaciji koja je, uprkos nezamislivim gubicima i stradanju, pronašla snagu za poslednji juriš ka oslobođenju otadžbine. Ovo nije samo priča o ratnim pobedama — već o nepokolebljivoj volji naroda koji je odbio da nestane.


Autor ne prikazuje samo bitke i vojničke podvige, već maestralno oslikava duh ljudi koji su, noseći teret smrti, gladi i iscrpljenosti, sačuvali veru u slobodu. Upravo zato Kapija slobode predstavlja vrhunac epske sage o stradanju, istrajnosti i vaskrsu jednog naroda.


Ovo delo podseća da je sloboda jedna od najskupljih reči našeg jezika — plaćena životima mladih ljudi kojima je otadžbina bila važnija od sopstvenog opstanka.


Istovremeno, roman ostaje i dragocena hronika o podvigu koji je promenio tok istorije, o proboju Solunskog fronta koji je uzdrmao temelje tadašnjeg svetskog poretka i zauvek obeležio srpsku istoriju.

Drugi deo kultne Srpska trilogija donosi potresno svedočanstvo o najtežim danima Velikog rata — vremenu u kojem su se vojska i narod suočili sa iskušenjima koja prevazilaze granice ljudske izdržljivosti. U nastavku Pod krstom, Stevan Jakovljević bez patetike i senzacionalizma prikazuje surovu stvarnost povlačenja preko zaleđenih albanskih planina, ostavljajući veran zapis o stradanju, gladi, bolesti i iscrpljenosti.


Ovo nije priča samo o ratu, već o borbi protiv neprijatelja koji nema lice ni uniformu — protiv hladnoće, nemoći i smrti koja prati svaki korak. Ipak, uprkos svemu, vojnici ne odustaju, noseći u sebi poslednje ostatke nade, časti i vere u opstanak.


Kroz sudbine običnih ljudi autor gradi snažnu sliku kolektivne žrtve i dostojanstva koje ostaje nepokolebljivo čak i u trenucima najvećeg stradanja. Roman prati put od napuštanja rodnih pragova do spasonosnog Krfa, gde je gotovo uništena vojska pronašla snagu za novi početak i sopstveni preporod.


Sa nevidljivim krstom čitave otadžbine na iznurenim plećima, srpski narod je kroz patnju i stradanje koračao ka besmrtnosti, ostavljajući iza sebe jedno od najpotresnijih poglavlja nacionalne istorije.

Sredinom 1914. godine svakodnevni život u Srbiji nestaje gotovo preko noći — seljak postaje vojnik, a miris zemlje smenjuje miris baruta. Od prvih mobilizacija i iscrpljujućih marševa, preko bitaka na Ceru i Kolubari, roman donosi potresnu sliku ratne stvarnosti, ispunjene blatom, glađu i neizvesnošću.


Kroz iskrene razgovore vojnika između bitaka, autor ne govori o slavi i odlikovanjima, već o čežnji za domom, porodicom i izgubljenim mirom. Upravo u tim tihim trenucima nastaje snažno svedočanstvo o ljudima koji su, uprkos strahu i stradanju, ostali istrajni u borbi za opstanak i slobodu svoje zemlje.


Ovo delo predstavlja dragocenu hroniku vremena u kojem je Srbija, iscrpljena ratom, pokazala neverovatnu snagu i nepokolebljiv duh. Istovremeno, ono je i trajni podsetnik na žrtvu generacije koja je bez oklevanja položila sve na oltar otadžbine, ne očekujući ništa zauzvrat.


Devetsto četrnaesta nije samo uvod u čuvenu Srpska trilogija Stevan Jakovljević, već i jedno od najautentičnijih književnih svedočanstava o srpskom vojniku u Prvom svetskom ratu — nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju korene nacionalnog identiteta, stradanja i nesalomivosti srpskog naroda.

Gorski vijenac i Luca mikrokozma obogaceno detaljnim komentarima i objasnjenjima koja citaocu otvaraju potpuno novo citalacko iskustvo.

Izdanje donosi celovit tekst Gorskog vijenca, ukljucujuci Posvetu prahu oca Srbije, kao i kompletan spjev Luca mikrokozma sa posvetom i svih sest pevanja (I-VI), cime citalac dobija zaokruzenu sliku Njegosevog poetskog i filozofskog izraza.

Posebnu vrednost knjige cini opsezan deo Beleske i objasnjenja, koji obuhvata:

O Gorskom vijencu i dosadasnjim tumacenjima pojedinih mesta u spevu, sa pregledom i razmatranjem razlicitih interpretativnih pristupa

Objasnjenja uz Posvetu prahu oca Srbije

Objasnjenja uz Gorski vijenac

Stvaranja sveta i slike vasione u Luci mikrokozma (Pero Slijepcevic)

Pesnik i njegova pozicija (Anica Savic-Rebac)

Luca mikrokozma - Pokusaj tumacenja spjeva (Isidora Sekulic)

Kratak pregled sadrzaja Luce (Vuko Pavicevic)

Recnik

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za osnovne I srednje škole

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Maestralna filozofska epska drama Petra Petrovića Njegoša koje ga je svrstalo u niz najboljih pripovedača i pesnika naše književnosti.

“Gorski vijenac” obrađuAll Productsje temu istrebljenja poturica u Crnoj Gori krajem 17. i početkom 18. veka. Izdat je 1847. godine u Beču kao jedno od četiri dela koja su pisana narodnim jezikom, čime je proglašena Vukova pobeda za narodni književni jezik.

Od objavljivanja „Smeđeg Petra“ u Srpskom književnom glasniku pa do konačne redakcije romana (kasne šezdesete) prošlo je tri decenije. Izdavač Geca Kon odbio je da objavi „Osam nedelja“, a uticajni Slobodan Jovanović smatrao su pasusi o prelasku Albanije problematični. U Americi ovo delo preveo je slavista Albert Lord, a izdavači su ga odbijali sa sledećim obrazloženjem:
„Ti si, Rastko, pesnik u duši, a ja, nažalost, nisam. Ono što hoću da kažem možda je prejudicirano činjenicom što volim realistički način pisanja. Međutim, ja ti to moram reći ako se od mene očekuje da dam poštenu ocenu tvoje knjige. Uopšte uzevši, po svemu sudeći, mislim da si se toliko prepustio slikovitom izražavanju, koincidenciji i metafori da će tvoj rukopis po mom mišljenju preplašiti mnoge nepoetične američke čitaoce koji bi inače mogli da ga čitaju sa interesovanjem. Stoga preporučujem da kad ga budeš ponovo čitao i kresao ponovo pažljivo, ispitaj sve svoje kitnjaste pasuse, poređenja i metafore, sve svoje uzlete mašte, i nemilosrdno izbaci sve sem onih za koje smatraš da su zaista dobri. Pokušavam da kažem da smatram da si preterano povlađivao sopstvenom smislu za poeziju i da si podlegao iskušenju da upotrebljavaš nehatne, slobodne i nelogične trope koji zaista nisu vredni korišćenja. I pored mojih predrasuda kad je reč o prozi uopšte, jasno mi je da je slikovito izražavanje – dobro slikovito izražavanje – bit dobrog kreativnog pisanja. Veliki deo tvog slikovitog izražavanja je dobar, ali je mnogo toga prilično loše, i ja mislim da bi trebalo ili da to sve preradiš ili da potpuno izbaciš.“

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

Ivo Andrić je na jednom mestu u ovoj knjizi napisao kako oseća da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, plete zamka, malena i tanka, koja raste uporedo sa nama i jača sa našim godinama, pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Uzaludni su svi čovekovi napori da se odvoji od te zamke i sagleda je u celosti kako bi je bolje shvatio i savladao. Ona nam je data kao nekakva tajna rođenja, duboko srasla sa životom. Nikada je nećemo tačno oceniti ni razumeti, ali ipak ćemo pokušavati da je dokučimo, misleći da ćemo tako doći do smisla. Ipak, ta zamka je samo povod da gledamo u čudo života širom otvorenih očiju. Svi predeli koje otkrijemo i sva lica koja susretnemo jesu znaci da život nije ništa drugo do neprestana potraga za sobom. Na stranicama pred vama sačuvani su piščevi dnevnički zapisi, beleške, utisci o prilikama, ljudima i putovanjima, ali i ideje koje su kasnije prerasle u zaokružene prozne celine. Posthumno objavljena, ova knjiga koju je Ivo Andrić pisao celoga života dragocena je zbog toga što pobuđuje nova čitanja i tumačenja njegovih dela.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?

Naslov Prokleta avlija ima višeznačno simboličko značenje, ali jedna od prvih asocijacija jeste zatvor. U tom stambolskom zatvoru obreli su se i krivi i nedužni. To što će upravnik Karađoz kazati da tu nema nevinih svedoči o tome da je reč o prostoru koji je odvojen od ostatka sveta, ustrojen po unutrašnjim pravilima, potpuno drugačijim od stvarnih i opštevažećih. Prstenasta struktura, odnosno priča u priči zasniva se na kružnom smenjivanju pripovedača, pa se pripovedanje u ovom delu može zamisliti poput koncentričnih krugova koji se sužavaju do samoga jezgra u kojem se nalazi centralna priča o Džem-sultanu. O tragičnoj sudbini ovog istorijskog junaka iz XI veka pripoveda ćamil. Poistovećujući se sa njim, ćamil će javno reći: Ja sam to!, osvetljavajući tako vrlo značajno identitetsko pitanje. O ćamilu pripoveda Haim. Međutim, svi ovi junaci deo su fra-Petrovih sećanja iz Proklete avlije. Uspomenu na fra-Petra čuva bezimeni mladić sa početka ove priče – on posmatra snežnu utabanu stazu koja vodi do malog groblja, takođe prekrivenog snegom, na kojem se nalazi i fra-Petrov grob. Ovaj roman Ive Andrića ubraja se u jedan od najkraćih romana srpske književnosti i smatra se remek-delom upravo zato što je zaokružen na svim književnoumetničkim nivoima.

„Švabica“ je jedna od najpotresnijih i najintimnijih pripovedaka Laze K. Lazarevića, utemeljivača srpske psihološke proze. Iako je pripovetka nastala u vreme piščevog boravka u Berlinu, i jako nosi autobiografske nagoveštaje, Lazarević je nije objavio za života. Prvi put je ugledala svetlost dana 1898. godine, sedam godina nakon njegove smrti.

Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougod­na dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i mo­žda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zabo­rava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Ve­likog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva poja­va našla na platnima onovremenih venecijanskih umetni­ka, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobo­žnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.

Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.

Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.

Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispev­ši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmi­šljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leo­tara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto pola­zište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava po­gled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontem­plativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepregled­nom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim ma­nama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pi­tanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.

Dučić je u biti pesnik, po prirodi liričar, po načinu razmišljanja mislilac i filosof. Poetični su, sugestivni i melodični i nje­govi putopisni pasaži, eseji i druga prozna ostvarenja. Poezijom je, kao kakvom tajanstvenom žilom kucavicom, prožimao svaki trag mastila proistekao iz stvaralačkog pera. Udruživši je sa lepotom forme i uglađenošću jezi­ka i stila, Dučić je težio savršenstvu, doterujući svoje strofe, rime i stihove sve dok sasvim ne ispune meru nje­govog istančanog književnog ukusa.