DRAME

Knjiga „Ni život nije sve“ Vladimira Arsića donosi izbor četiri dramska teksta nastala u periodu od više decenija, koji na osoben i prepoznatljiv način povezuju lirsko, dramsko i metafizičko iskustvo čoveka.

Arsićev dramski svet gradi se na granici sna i jave, života i smrti, stvarnosti i simbola. Njegovi junaci, često izgubljeni u vremenu i sopstvenim izborima, suočavaju se sa pitanjima smisla, identiteta, krivice i prolaznosti. Kroz složenu, ali nenametljivu simboliku i snažno individualizovan jezik likova, drame otkrivaju duboku etičku i egzistencijalnu ravan savremenog čoveka.

Posebno se izdvaja drama Bajka o sanjaru i psu, u kojoj se kroz poetiku sna i fantastičkog prožimaju uticaji velikih književnih tradicija, dok drama Naši otvara pitanja identiteta, sukoba i kolektivne svesti u vremenima krize. U drami Beleg prikazan je čovek koji pokušava da prevaziđe sopstvenu sudbinu, ali u tome tragično ne uspeva, dok najnoviji tekst Uređanje vetra donosi snažan, gotovo filmski niz scena o suočavanju sa prošlošću i sopstvenim životom.

Arsićev dramski izraz odlikuju stilska razuđenost, metafizička dubina i jezička autentičnost, što ovu knjigu svrstava među značajna dela savremene srpske dramske književnosti.

Prošlo je više od četiri decenije otkako se u etru prvi put oglasila porodica Jovanović. Angažovana, humorističko-satirična i dramski razigrana serija „Jovanovići – svakodnevica jedne porodice” Zabavno-humorističkog programa Radio Beograda, svojim sadržajem naprečac je osvojila srca slušalaca. U čemu je bila tajna uspeha „Jovanovića”? Verovatno u ideji Branislava Đuričića, u briljantno pogođenoj petominutnoj formi radio-stripa, u razigranim tekstovima, odličnoj glumačkoj ekipi, veštoj režiji i u vešto prikazanim društvenim prilikama. „Jovanovići“ su počeli da se emituju na Prvom programu Radio Beograda 5. januara 1981. godine, da bi život nastavili svakog radnog dana u 5.45 ujutro uz dve dnevne reprize. Životno uverljiva, dramski razigrana, porodica Jovanović je svojim sadržajem brzo osvojila slušaoce i ušla u mnoge porodice, da s njima podeli svakodnevne brige i radosti. Do kraja 1987. godine tekstove je pisao uglavnom Branislav Đuričić, a od 1988. do 1994. „Jovanoviće” je kreiralo šezdeset troje sastavljača. Pera su oštrili i oni kojima pisanje nije zanat. „Jovanovići” su preko glave preturili raspad države i stvaranje nove, rat, inflaciju, politički pluralizam, ali su ostali bez stranačkog opredeljenja, što im je davalo za pravo da se nepristrasno oglašavaju o zbivanjima. S pričama iz života porodice Jovanović slušaoci su mogli lako da se poistovete, što je značajno doprinelo tome da ova emisija postigne veliku popularnost.
Članovi porodice Jovanović bili su: Đorđe Jovanović, grafički radnik (Dušan Antonijević i Mihajlo Viktorović), Melanija Jovanović, njegova supruga (Ljiljana Krstić, Olga Spiridonović i Radmila Savićević), Jovan Jovanović, njihov sin, VKV radnik (Zoran Radmilović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ivan Bekjarev, Miki Manojlović, Marko Nikolić), Stana Jovanović, Jovanova supruga, medicinska sestra (Renata Ulmanski, Ljiljana Blagojević) i njihova deca Vesna Jovanović, učenica (Zorica Jovanović, Tatjana Pujin, Nataša-Rajčel Ćosović), Zoran Jovanović, učenik (Vera Obradović, Dobrila Matić – Komadina, Milan Rodić, Vuk Matić i Petar Alimpijević). Reditelji su bili Aleksandar Pantelić i Vladimir Putnik. „Jovanovići” su na talasima Prvog programa Radio Beograda emitovani do leta 2000. godine.

U knjizi „Prozor i druge drame“ dramaturškinja i spisateljica Katarina Nikolić predstavlja tri drame koje otkrivaju intimne i teške priče savremenog života.

Sabrane drame Dušana Kovačevića prvi put u jednom tomu.
Dvadeset dve drame napisane u periodu dužem od pola veka, od 1972. do 2024, od kojih se dve, „Rođendan gospodina Nušića“ i „Udovica život čoveka“, objavljuju prvi put.
Drame koje su ovog pisca učinile jednim od najvažnijih autora u istoriji srpske dramske književnosti.
Neraskidiva veza stvarnosti i književnosti je objedinjujuća nit Kovačevićeve dramaturgije. Uloga književnosti je da priča priče o stvarnosti tako što će u te priče uneti istinu i kritičku notu kao svojstva koje im je oduzela sama stvarnost. Kovačevićeve drame nastoje da u pričama o stvarnosti uspostave sliku koja je istinita, ali u sebi sadrži i patos zabranjenog otkrića. To otkriće nije moguće u stvarnosti, jer ga ona odbacje iz ideoloških, političkih ili kulturoloških razloga, ali je moguće, pa i nužno u književnosti, jer na tako uspostavljenoj razlici između stvarnosti i njene književne slike nastaju komediografski potencijal i unutrašnja napetost ove dramaturgije.
Pomerajući kritičku optiku, Dušan Kovačević ostaje trajno privržen ideji pozorišta koje ne ostavlja na miru stvarnost, ma koliko se ta stvarnost menjala.

Zbirka dramskih tekstova za decu koji mogu biti od velike koristi pedagoškim radnicima za pripremu školskih priredbi, ali i za individualno čitanje i uživanje.

Tri drame za njeno rame Aleksandra Gajovića je snažan dramski triptih u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u prostoru izvan vremena.'

„Gledajući sva ta burna Kovačevićeva preterivanja, te hiperbole, te neverovatne i apsurdne situacije, mi se u pozorištu grohotom smejemo. A posle predstave izađemo iz pozorišta, vraćamo se kući ili odlazimo u kafanu, a ne primećujemo da nas tamo čeka isto... Dušan Kovačević je stvorio delo velikog obima i visoke vrednosti.“ Ljubomir Simović

„Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te riječi!“ Nenad Veličković

„Počev od Proleća u januaru (1977), a zatim i Balkanskog špijuna (1983), u Kovačevićevom opusu počeće da se profiliše i jedna osobita tipologija dramskih karaktera: pasivnih i aktivnih dramskih protagonista... Dok su jedni u svom manje-više izolovanom svetu slepi i naivni za opasnosti koje im neprestano prete, kod drugih se podozriva okupiranost najbližom okolinom pretvara u paranoičnu opsesiju, pa se u tom smislu o jednom broju Kovačevićevih komedija može govoriti i kao komadima o rascepljenom identitetu, gde protagonista i antagonista, paradoksalno osuđeni jedan na drugoga, zapravo predstavljaju suprotne polove, lice i naličje jednog istog identiteta.“ Petar Grujičić

„Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju, narodnom tribunu koji dolazi u zabito srpsko selo prepun fraza evropske socijaldemokratije i radikalske agitacije 19. veka, već Kovačevićeva slika o srpskim naravima i običajima koji se prostiru do našeg vremena.“ Nebojša Bradić

Knjiga „Aska i zvuk“ sadrži dramatizacije 15 proznih dela Ive Andrića – jedanaest pripovedaka, jedne novele, jednog romana i jedne lirske proze – urađenih u produkciji Dramskog programa Radio Beograda od 1976. do 2023. godine.

Pred čitaocima je, između ostalih, „Razgovor sa Gojom” autora Miroslava Belovića u kojoj uloge tumače Ljuba Tadić i Petar Banićević, „Žena od slonove kosti” Kristine Janjetović, „Štrajk u tkaonici ćilima” Marine Milivojević Mađarev, te „Gospođica“ u dramatizaciji režiji Darka Tatića – radio-drama iz 1980. godine, prvonagrađena u Ohridu na tadašnjem Festivalu jugoslovenske radio-drame, takođe i u Barseloni na festivalu Premios ondas. Uloge u njoj tumače: Milena Dapčević, Miloš Žutić, Gojko Šantić, Kapitalina Erić, Toma Kuruzović…

U saradnji sa Zvučnim arhivom Radio Beograda čitaocima je omogućeno da putem QR kodova, koji se nalaze u knjizi, poslušaju sve radio-drame.

Zijah A. Sokolović je sam pisac svoje monodrame. Ali on je i prvo lice te jednine dignuto u transpoziciju glumca. On je ono što vidi gledatelj u glumcu i kao privatnoj osobi, a to ima svoju draž. On je nakaznost i ljepota te profesije, dakle njeno puno lice. I prototip, i glumac sam. On ismijava sebe, on ne imitira drugoga, jer on je glumac koji je izložio svoju složenost i kompletnost. Uza sve životne varijante, on je i glumac svoje varijante, a ona je bogata, jer joj je on istovremeno i pisac. Mi vjerujemo da je taj glumac doživio sve te smiješnosti o kojima govori. Nije to bio neki drugi glumac, mi smo svjedoci njegovih nesporazuma. On, govoreći u prvom licu, dodaje moguće „umjetničke“ laži koje postaju stvarnost, jer su slične našima, pa su stoga smiješne. Smiješne su jer su istinite. One postaju ona moguća „farba“ istine kojase pred nama raspada u jednom glumačkom životu koji je i opći, ali i konkretan. Glumac i pisac izvukli su ga iz svojih konkretnosti. Budući je iz sebe, smiješan, naivan, glup, tup, ograničen, dakle iskren, i nama postaje poetičan i drag. Ušao je u nas; pronalazi naše skrivene tajne. Mi smo svjedoci njegovog paradoksa, ali također u prvom licu.

Fabijan Šovagović

Elektra Ili Kad maske padnu

Misterija o Alkesti

Ko nema svog Minotaura?

Komadi Elektra ili Kad maske padnu, Misterija o Alkesti i Ko nema svog Minotaura? spadaju u ostvarenja u kojima se Margerit Jursenar inspirisala grčkim mitovima. Tragom niza drugih autora, ona im udahnjuje nov život i sopstvenu viziju sveta.

Elektra je udata za seljaka s kojim živi u bednoj kolibi, a svoju majku namamljuje u njihov dom kako bi je, uz pomoć svog brata Oresta, ubila. Ali sve će se promeniti kad bude otkrila da Orest nije Agamemnonov, već Egistov sin, iz loze ubice i uzurpatora, a ne iz loze žrtve.

Misterija o Alkesti posvećena je dirljivom potezu Alkeste, koja žrtvuje svoj život iz bračne ljubavi, a zatim je Herkul odvodi u svet mrtvih. Jursenar u ovom komadu naglašava tragikomične aspekte mita, kao i groteskno kruženje nametljivaca oko mrtve Alkeste i mladog udovca. Ali spisateljica ističe i svete strane ove mitske priče, dramu smrti i čudo vaskrsenja, zbog čega je ona nalik srednjovekovnim misterijama.

Ko nema svog Minotaura?, alegorični, ponekad i satirični intermeco, slobodno se inspiriše Tezejevim ulaskom u Lavirint. Prepliću se teme obmane i zablude, sudbine i spasa. Hvatajući se u koštac s Minotaurom, Tezej se, i ne znajući, bori sa samim sobom, dok Arijadna na kraju sreće neobičnu ličnost po imenu Bahus-Bog.

Hipnoza jedne ljubavi
i najnovija drama
Udovica živog čoveka

Drame 5

U ovoj, petoj knjizi Kovačevićevih drama objavljuje se prvi put njegova najnovija crna komedija Udovica živog čoveka, priča o porodičnom nasilju, nasilju nad ženama, univerzalna priča prisutna u svim segmentima društva. Uz to, čitaoci će imati priliku da uživaju u tekstu lirske drame Hipnoza jedne ljubavi, kao i najpopularnijeg i najčešće izvođenog Kovačevićevog komada Profesionalac, drame o piscu i njegovom uhodi, penzionisanom policajcu, koji ga je tajno pratio godinama… Komad je nastao, kako nas sam autor obaveštava, pošto ga je svojevremeno pozvao telefonom „zabrinuti čovek iz inostranstva“, a razgovor je uskoro počeo da liči na razgovor sa islednikom u policijskoj stanici…

„Porodična razorenost i disfunkcionalni odnosi među njenim članovima u drami Profesionalac prerastaju u društveno-politički sukob naših i vaših i vode ka potpunoj odrođenosti protagonista… Navedeni sukob dokazuje prisutnost protivrečja ideologije i čoveka, pojedinca koji pokušava da se izbori sa sistemom, ali bezuspešno, jer ta borba podseća na atmosferu Procesa koji će neminovno biti dugovečan i poražavajući, što se i obistinilo. – Zorana Z. Ćupić

„Profesionalac je smešna, tužna i u svakom slučaju uznemirujuća komedija u kojoj se prepliću uzdržani optimizam prema raspadu stare diktature sa neizvesnom budućnošću. Komad obiluje kafkijanskim, grotesknim humorom...“ – Times

„Iako je Profesionalac politički obojen komad, u pitanju je predivna priča, koja može biti podjednako pogodna za svaki medij. Priča o dva čoveka, dve volje, dve duše koje u sebi nose tragediju, humor, beznađe i ljudskost – univerzalna je tema. Zaista sam uživao.“ – Robert Redford

Za razliku od svog savremenika, prijatelja i evropskog pustolova Stefana Zanovića, kanonik Antun Kojović posle završenih studija u Italiji nije napuštao svoj grad Budvu, ali je bio građanin sveta i čovek svog vremena. Kojović je iz dana u dan pisao hroniku Budve i, uporedo s tim, prevazilazio okvire svog kraja i svoje epohe. Kao svojevoljni povratnik u svoje rodno mesto, Kojović je živeo i radio u Budvi kao da je u Parizu ili u nekom drugom velikom evropskom gradu.

Nadpop Kojović nije biografska drama, već drama ideja koje je zastupao Antun Kojović, oduševljen dobom prosvetiteljstva, Napoleonom i napoleonovskim revolucionarnim zanosom koji je menjao Evropu XIX veka.

Besmrt u Kopenhagenu je antidrama koja svojom formom ima želju da dekonstruiše istorijske poglede na dramski tekst, tako što će fabulu, sukob, mjesto i vrijeme događanja radnje, kao i logički slijed dešavanja, skoro u potpunosti izbjeći.Samim tim ova drama postaje filozofska meditacija, odnosno eksperiment u kojem Antović pokušava da vodi polemiku sa samim sobom (odnosno sa svojim avatarima) o fundamentalnim pitanjima filozofije, nauke i umjetnosti; kroz tekst se pojavljuju interpretacije kvantne fizike, postmodernistička literatura, indijska mitologija, hrišćanska i budistička teologija, kao i kompletna istorijom zapadne filozofije i istorija uopšte. Likovi su nestalni, filozofični i odvojeni od realnog svijeta što ih čini egzotičnim za publiku. Kraj priče (ako ga uopšte tako možemo nazvati) dolazi iznenada pa je, kao i cijeli tekst, otvoren za interpretaciju.

Birajući mit, legendu, pesničko nasuprot prozaističkom, iracionalno nasuprot racionalnom, novi-stari jezik koji je stvarao nasuprot modernom, gradskom, Nastasijević je stvorio poseban, enigmatičan svet koji nije nužno vezan za određeno vreme ili epohu. Baš zbog toga, njegovu dramu danas možemo lako zamisliti i u Srbiji 21. veka, u nekom selu koje su svi stanovnici napustili u odselili se u Beograd ili Nemačku, u predgrađu u kojem u velikim vilama žive deca novih bogataša koja ne moraju nužno biti „snalažljiva“, u varošici u centralnoj Srbiji u kojoj neki lokalni moćnik danas ima/može imati kosturova u ormanu koliko i gospodar Mladen. Iako savremenim umetnicima Nastasijevićev jezik može biti stran, podsetimo se da u teatru postoji zamor od skoro obaveznog realističkog izražavanja, lišenog bilo kakve poezije te da su u antičko doba pesnik i dramski pisac bili jedno isto te da će Nastasijevićeve drame danas, u novom čitanju, predstavljati nadahnuće i osveženje umornog srpskog teatra.

Mlada dramska spisateljica Minja Lazareski (1999) je u svom tročinskom ostvarenju krenula za ove prostore neobičnom stazom. Naime, na prvi pogled se može učiniti da je reč o moralističkoj drami koja ima dugu tradiciju u hrišćanstvu, još od prve dramske spisateljice, monahinje Hrosvite iz Gandershajma (10. vek) ali, onda vidimo i antičke drame. No, ni to nije sve jer je struktura teksta poetska i podseća na postdramsko pozorište koje, opet, želi da zatvori taj 2500 godina star teatarski krug. Sa znanjem, poetskim i dramaturškim, Minja otkriva novu pozorišnu dimenziju koja može biti koliko teatarska toliko i književna i vraća nas osnovnom pitanju: Ko smo mi i gde je naše mesto u modernom svetu?

U godini kad se obeležava 200 godina od rođenja Knez Mihaila, štampali smo knjigu koja sadrži 7 izabranih drama, koja svaka na svoj način, priča priču o ovom znamenitom vladaru Srbije. Obuhvaćeni su naši poznati pisci: Svetlana Velmar-Janković, Miodrag Ilić, Đorđe Maletić, Živorad - Žika Lazić, Miladin Ševarlić, Zorica Simović i Olivera Pantović Kolarić.

Drama Putujuće pozorište Šopalović postavljena je na scene više od stotinu pozorišta samo u Francuskoj, a igrana je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Prevedena je na preko dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.

Radnja smeštena u Užicu tokom Drugog svetskog rata uverljivo prikazuje surovu svakodnevicu nacističke okupacije, hapšenja, progone i streljanja. Ljubomir Simović kroz likove glumaca i lokalnog stanovništva, okupatora i njegovih saradnika oslikava tragediju čoveka poraženog besmislenom stvarnošću i nemogućnošću pozorišne umetnosti da pobedi zlo i patnju.

Ljubomir Simović pomoću crnog humora i živopisne psihologizacije likova, s dubokim razumevanjem i iskrenom ljubavlju, u Čudu u „Šarganu“ prikazuje isečak iz života ljudi sa periferije Beograda, njihovu tragiku i nemoć da ostvare ambicije koje su ih i dovele u prestonicu. O usamljenosti i osujećenosti junaka saznajemo posredstvom njihovih dijaloga, putem kojih pisac prikazuje njihovo moralno posrnuće, ali i duhovnu osiromašenost tadašnje države i vremena.

„U to ne treba niko više da sumnja: sa Ljubomirom Simovićem naša dramska literatura i pozorište dobili su jednog sjajnog, prvorazrednog autora. Do pre godinu dana poznat kao vrstan pesnik, Simović je Hasanaginicom najavio, a Čudom u ’Šarganu’ nedvosmisleno potvrdio da je poeta u drami našao formu za originalan, izuzetno sugestivan, lokalno-nacionalan i intelektualno univerzalan iskaz.“ – Slobodan Selenić

„Niko ne zna šta je Aristotel imao na umu kada je rekao da tragedija pročišćava naša osećanja, ali posle predstave svi smo izašli u noć okupane duše. Jer Putujuće pozorište Šopalović ne samo što je dosad najbolja drama Ljubomira Simovića nego je i jedna od najboljih drama što su napisane za ovih trideset godina rascvata naše dramske književnosti, od Nebeskog odreda do danas.“ – Jovan Hristić

Srbija nije šaka zobi, da je pozoba
svaka vrana koju donese vetar!

Istorijska drama Boj na Kosovu, po kojoj je 1989. godine snimljen kultni film u režiji Zdravka Šotre na 600-godišnjicu Kosovske bitke, počiva na temeljima epske narodne poezije i narodnog predanja.

Srpski knez Lazar Hrebeljanović ne želi da se potčini turskom sultanu Muratu kao što su vladari okolnih oblasti već učinili, već odlučuje da stane na put osmanskoj najezdi kao branilac srpskog naroda i vere Hristove. Odabravši višnji život, knez Lazar i Miloš Obilić ušli su u kolektivno sećanje kao mučenici koji su stradali za slobodu, koja se na našem prostoru odvajkada teško izvojevala i skupo plaćala.

Hasanaginica, dramski prvenac Ljubomira Simovića, nastala je 1973. godine na molbu tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Ova originalna i inovativna obrada narodne balade govori o stradanju glavne junakinje pod teretom uloge koju su joj sredina, društveno-politički odnosi i najbliža okolina nametnuli.

Prikazujući poluge vlasti, moći i manipulacije u likovima bega Pintorovića i Hasanage, autor kroz sudbinu Hasanaginice progovara o nemoći nesrećnog pojedinca i njegovom neminovnom porazu u borbi protiv velikog zla.

U izboru se nalazi šesnaest duodrama srpskih pisaca. Nastale su u dugom vremenskom periodu koji obuhvata nekoliko decenija. Grupisani su prema svojim dominantnim karakteristikama. Tih šesnaest duodrama može se posmatrati kao paralelna istorija srpske drame; teme, ideje i njihova umetnička obrada donosili su isečak iz složenije pozorišne delatnosti, pri čemu je kamerni ton – imanentan duodrami – usmeravao čitaočevu i gledaočevu pažnju na unutarnji doživljaj dramskog lika..

Knjiga Antipodi sadrži radio dramu ‚‘Svečana autopsija u Matici Srpskoj‘‘, dramu ‚‘Fajront za Gvozdu‘‘ i scenario za tv film ‘‘Laureat‘‘. Prva je moguća rekonstrukcija Kostićevog govora u Matici srpskoj, (koji je u to vreme bio krajnje skandalozan), o stvaralaštvu Jovana Jovanovića Zmaja. Druga se odnosi na moguću rekonstrukciju poslednjeg Krležinog dana u njegovoj kući na Gvozdu. I treća, ‘‘Laureat‘‘ scenario za film.

Knjiga se bavi prijateljstvom ali i razlazom pisaca Dragiše Vasića i Miroslava Krleže. Bilo je to pravo prijateljstvo – a ne iznuđeno ideološko druženje – najsnažnije između 1922. i 1934, uz uzajamno poštovanje i divljenje, saradnju u književnim časopisima, porodičnim druženjima i zajedničkim letovanjima.

"Disfunkcionalne obitelji, siromaštvo, klasna nejednakost, propuštene prilike, zanemarivana djeca, branitelji, ali prije svega i više od svega čežnja za ljubavlju, za priznanjem, za grljenjem, samo su neke od tema koje u svojim intimnim, lirsko-poetskim dramama ispisuje najvažnija pjesnikinja generacije Monika Herceg. Pet drama, od kojih su neke uspješno izvođene, a druge pak nagrađivane, svakom čitatelju ulazi pod kožu, dramska napetost koju osjećamo dok ih čitamo ne odnosi se toliko na odnose među likovima koliko na istinsku, duboku ljudsku dramu koju svaki od njih proživljava i s kojom se mora nositi, a ne može je podijeliti. Stanje likova uvijek je na rubu ili preko ruba egzistencije, životnih problema, no unatoč svem crnilu koje se nadvilo nad pejzaž Monika i njezini likovi, prije svega ženski, vide neku svjetlost.
Monika Herceg u knjizi drama Ubij se, tata uspijeva čitatelju, a onda i redatelju, pa zatim gledatelju posredovati svijet nimalo blistav, svijet koji se krije iza zidova običnih kuća i stanova, muku žena i muškaraca, a nadasve djece, koji nikako da iskorače iz svoje prošlosti i pogledaju tamo kamo ih Monika vodi i navodi, i tamo kamo, kako sami intimno osjećaju, moraju ići, ali ne usude se, jer put ljubavi najteži je put." – Seid Serdarević

“Monika Herceg ozbiljan je pisac i ovo je ozbiljan poetsko-dramski tekst, tako da se ona ne služi štakama i inim ortopedskim pomagalima ideologije. Ona ne piše o zlostavljanim ženama i o muškim zlostavljačima, ne bavi se klasnim razlozima siromaštva, svjesno izbjegava sva jednostavna objašnjenja grubosti, surovosti, odsustva zagrljaja, koja joj se nude sa svih strana, ali koja nepogrešivo vode lošoj, plakatnoj književnosti, nekoj od brojnih varijanti postmodernih socrealizama. Pritom, ona nesreću ne predstavlja samo kao nesreću, nije to fatalizam zle kobi. Samo što za razliku od svijeta mondenih i nedarovitih, njezin obiteljski svijet ne biva objašnjen nizom kolektivnih odgovora i ideoloških objašnjenja, nego individualnim estetskim, fabulativnim, moralnim činom.” – Miljenko Jergović

“Kako god da opišemo ovu predstavu (a mogli bismo je s jednako dobrim razlozima nazvati i feminističkom i klasičnom), njena snaga sigurno izvire iz jezika Monike Herceg, koji ni u jednom trenutku nije ni slučajan ni pretenciozan, baš kao ni kad govorimo o poetskom sadržaju antičke drame ili o literarnom opusu suvremenog dramatičara i pjesnika Thomasa Bernharda. Opisala bih taj jezik kao ne samo ‘operativan’, nego operacijski nagnut nad likove, udubljen u unutarnje tumore i emocionalne provalije, bespoštedno zaokupljen proučavanjem ‘mrakova’ od kojih smo sačinjeni.” – Nataša Govedić

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima...

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

Put u Raj naziv je koji pod jedno okrilje stavlja tri dramska teksta, jedinstvena, ali i međusobno uporediva. Put za Paramaribo ukrcaće nas u voz čija nas pruga vodi do njih – Dvoje u Edenu, a putovanje se završava tek kad svi skupa pogledamo Apokaliptičnu komediju.

Nakon tri knjige priča i knjige drama Lejle Kalamujić, sve me više zadovoljava – i ospokojava – sasvim lična pretpostavka prema kojoj je Lejlino pisanje odgovor na stih Elizabet Bišop koji glasi: „Umeće gubljenja nije teško naučiti”.
Tako nam autorka i u knjizi Šake pune oblaka i druge drame predlaže i osmišljava jedan vid savladavanja tog umeća. U tri drame koje sačinjavaju knjigu – u njihovim replikama koliko i u usecima belina između njih – istiha i saosećajno, nelagodno blisko i poznato razorno, ali sa velikim poverenjem u nadu, u otvaranje za nju, Lejla Kalamujić (re)organizuje svet svakovrsnih unutrašnjih i društvenih oštećenja tako da krivica, ćutanje ili zločin nisu više sve što umemo i živimo.
„Ljudožderka”, „Ugasimo svjetlo” i „Šake pune oblaka” izvrću izvrnuto i preuređuju naopako: maglom koja menja boju, glasovima ptica, istinama snova, nedostatnošću komunikacije sa voljenima, one nama, čitaocima i čitateljkama, predlažu drugačija saučesništva i savladavanja, i barem jedan korak dalje od poraza, poricanja i neželjene margine.

Može li se vaspostaviti satirska drama, jedna od najspecifičnijih grčkih žanrova, sa nepromenljivim hororom satira i grotesknom mešavino apsurdnog i herojskog?

Odgovor uz prevode Sofoklovih Pasa tragača (po prvi put na srpskom jeziku), Euripidovog Kiklopa, pronađite u ovoj knjizi.

Alisa Ponikarovskaja je autorski pseudonim za Alu Borisovnu Sergejevu, rusku spisateljicu. Osim pisanja, bavljenaj novinarstvom i uredničkim poslovima, Alisa Ponikarovskaja takođe radi za film i TV.

Dramski tekst ” Razgovori s Anđelom” koji je sastavljen na repertoar Pozorišta za decu i omladinu u Omsku, objavljen je u časopisu ” Bratina”

Prva četiri Pisma iz zatvora Vajld je pisao svom kanadskom prijatelju i, po njegovoj želji, izvršitelju literarnog testamenta; bez njih, teško bi se mogao do kraja razumeti stvarni Vajdov položaj i stanje u Redingu.

De profundis je Oskarov najelokventniji spis iz zatvora, svojoj ljubavi, lordu Alfredu Daglasu, zvanom Bouzi, u kome on bez imalo zadrške iznosi unutrašnja previranja, osećanja i razmišljanja sa pozicije čoveka koga su odbacili svi: porodica, prijatelji, društvo...

Dramu Salome Oskar Vajld je napisao na francuskom jeziku, u znak poštovanja prema francuskim kolegama – Floberu, Malarmeu, Morou i Huismanu, koji su se mnogo bavili ovom temom. Ulogu Salome planirao je za čuvenu Saru Bernar. U Engleskoj, zbog Vajdove reputacije, zvanično je postavljena na scenu punih 30 godina nakon smrti pisca.

Dvojezično, srpsko-nemačko izdanje knjige drama Katarine Vešović. Tri drame ove autorke uzbudljiva su slika savremenog doba razapetog između političke korektnosti i rastuće nejednakosti, dubokih društvenih protivrečnosti i medijskih i političkih manipulacija.

Čestitajući Stefanu Vučevskom na još jednom uspešnom delu, treba istaći da je njegov kapacitet popriličan, jer se sada oprobao i u pisanju drame. Poput starijeg sugrađanina, velikana Jovana Sterije Popovića, Vučevski je napisao komediju o svom vremenu, ovom sada u kome svi živimo. Realistična porodična slika u Vršcu, upotpunjena je svokodnevnim humorom koji proizilazi iz drugačijih pogleda na svet različitih generacija, tako da je svima blizak, poznat i drag. Za razliku od Sterijinih dela u ovoj komediji nema visokoparnih ukrasa, pokondirenosti, kiča kojim se rešavaju problemi, u Stefanovoj drami gotovo sve je surovo realistično, čime se dodatno ističu karakteristike vremena: statičnost, apatičnost i nedostatak želje da se napusti određena zona komfora, što podseća na učmalost, a zapravo nije tako, već nam je Vučevski na suptilan način predočio ovom dramom ono što je Al Paćino, koji je sebe smatrao komičarom odavno saopštio: „Glumi se i u životu, a u umetnosti se traži istina“.
Istina o nama koja je iskazana u ovoj komediji možda nije jednostuka, sve zavisi iz kog ugla posmatrate, bez uvijanja i neke „laže i paralaže“, pa vi čitajući razlučujte gde prestaje komika i šala, a počinje zbilja i koliko preuveličavanja ima, a šta je zaista presudno?
Marina Đenadić