BIOGRAFIJE

I, kako to već biva u razdoblјima propadanja, umesto napora presabiranja zavladala je lakomislenost pod geslom udri brigu na veselјe. Prestonica nam se diči bogatom „turističkom ponudom“, noćnim provodima, splavovima i uslužnim devojkama-pratilјama bogatih poslovnih gostiju. Iz raznih krajeva propale države mladež hrli u Beograd na zabavu. Tamo, gde žive, vladaju stroža pravila, tamo se vodi borba za opstanak, nema šale, nema roštilјijada i kupusijada, ni trubačkih orkestara koji predvode povorke veselih ožalošćenika. Naša jedina nada, jedina uteha, zove se „Evropa“ o čijoj zelenoj travi sanjare iznemogli magarci.


Pritešnjeni na tvrdom tlu stvarnosti, tešimo se iluzijama. Kako bi bilo lepo, i dobro, da negde u svetu imamo iskrenog prijatelјa i moćnog pokrovitelјa! Ulogu branilaca slovenskih pravoslavaca je, od Sanstefanskog ugovora vodila, sa nejednakom srećom, Rusija; podršku, koju nam je dao Nikolaj II, zaštitnica je preskupo platila. Sa Francuskom je išlo i ovako i onako. Sve do devedesetih godina prošlog veka polagali smo detinjastu nadu u Ameriku. Smenjivale su se samoobmane, a istina je stajala po strani, čekajući priliku da kaže ono malo što ima.

Kad malo razmislim, kroz vek sam prošao primenjujući strategiju bežanja. Bilo kuda izvan ovog sveta, život je uvek negde drugde. Prvo geslo je Bodlerovo, drugo Remboovo. Tako sam mislio, tako sam disao pre nego što sam i čuo za ove pesnike. Iz rodne kuće sam pobegao u sedamnaestoj, iz rodne zemlje u četrdeset sedmoj. Bežao sam iz stalnih radnih odnosa, iz dvosobnih stanova, iz brakova, iz političkih poredaka i prirodnih kruženja. Istorijski okvir te celoživotne bežanije jeste umiranje ruralne civilizacije i raseljavanje sela. Svake nedelje na našoj planeti milion ljudi napusti mesto rođenja i nastani se u gradu. Selo umire, a zadah smrti je odvratan. Osetio sam ga najpre u zavičaju, potom se proširio po celoj Titoslaviji. Od onoga čemu nema leka spasavamo se bezglavom trkom. „Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba.“ Pesmu koja se završava ovim stihom objavio sam u osamnaestoj.

* * *
Zavičaj je zavetni teret porekla; ako sam, povremeno, pokušavao da odahnem od tog tereta, ako sam zapostavljao sinovske dužnosti, bombardovanje iz 1999. me je vratilo zemlji i njenoj istini. Agresija, bilo da je verbalna ili oružana, postavlja pitanja koja traže nedvosmislen odgovor. Ili si sa svojima, ili si prešao na suprotnu stranu. Naš svet, čije mane dobro poznajem, pod sankcijama i bombama držao se gospodski. Od onakvog držanja je i neprijatelj, da je hteo, mogao ponešto naučiti.

Milovan Danojlić

Milovan Danojlić je za prvo izdanje knjige Pisma bez adrese nagrađen priznanjem „Pečat vremena“ za književnosti 2013. godine.