su male i kratke priče o jednoj velikoj i uspešnoj karijeri. Nisu pisane rukom teniskog stručnjaka, već manirom reportera koji istražuje životne trenutke jednog vrhunskog sportiste. Zato u njima ima šampanjca i pudinga, kumovanja i krštenja, košarke, srca u vazduhu i na zemlji, a forhenda i bekhenda pomalo, i dropšota tek ponekad. Nastale su na teniskom kompleksu, posle treninga ili u neobaveznim razgovorima, u gradu u kome su ispisane neke od najlepših stranica u istoriji tenisa. Delić tog iskustva ušao je u ove priče, a one u knjigu, o šampionu za sva vremena.
Matija Bećković se u knjizi "100 mojih portreta" stihovima odužuje prijateljima koji su obogatili njegov život - Meši Selimoviću, Branku Ćopiću, Dobrici Ćosiću, Desanki Maksimović, Branku Miljkoviću, Dušku Radoviću...
"To je neka moja verzija autobiografije o drugima", rekao je Bećković.
