O talentu Ljilje kao pisca je već i suvišno govoriti, ali je ovde nadmašila sva očekivanja, a veoma je teško to uraditi s obzirom na veličinu svih prethodnih njenih dela. Razumevanje dečje duše, neiskvarena dečja mašta, vera u dobrotu i Boga, topli i zdravi porodični odnosi, sve je to sabrano u ispisanim redovima Dugalićeve, koja ovoga puta pogađa suštinu – vraća veru u bolje sutra jer gradi likove koji će sutra predstavljati neki bolji i lepši svet.
Ovaj roman–priručnik podjednako je namenjen mladim čitaocima, nastavnicima i svima koji vole lepotu jezika i koji žele da učenje postane igra, a književnost doživljaj.
„Pesnikinja je u čarobni svet Teslinih izuma ušla pronicljivim sistemom reči i emocija, predstavljajući ga deci na perfektan način kroz obeležja meseci u celoj godini.“ – Bogdan Satarić, doktor elektrotehnike
„Pesme za malu i veliku decu“ Miroslava Vasina donose magičan spoj nežnosti i nostalgije. Ova zbirka vodi čitaoce, i one najmlađe, ali i odrasle, kroz najlepše životne trenutke – porodične uspomene, ljubav prema najbližima i čiste radosti detinjstva.
Baka je morala da otputuje. Rekla je da žali za vremenom koje neće provesti sa Aleksejem, što se neće s njim poigrati. Male su mogućnosti da će se Aleksej sećati kako joj je pružao malu, bucmastu nogu da pomiriše kroz kameru i kako se smejao tome.
Mali princ je dete, plemenit kao i sva deca i prinčevi. Ali, sudbina je htela da postane izbeglica. Jedan od ljudi sa brodova koji se sudaraju sa Evropom, i koji dolaze k nama u potrazi za boljim svetom, svetom u kojem, kako kaže autor, sva deca idu u školu i bezbrižno se igraju na ulicama.
Zbirka kratkih priča Zagledani u zvezde Ljiljane Dugalić je jedna od onih, u našem sadašnjem književnom trenutku, veoma retkih i dragocenih knjiga koje sa radošću čitaju deca i odrasli. Priče su, mada tematski raznorodne, čvrsto povezane napisanim nebom u napisanim predelima i u napisanim likovima.
Umetnička vrednost Putnikovićevih basni, između ostalog, leži i u odlikama njegovog stila. One nose izvesnu dozu mirnoće i otmenosti. U njima nema suvišnih reči. Njegov stil traži da rečima bude tesno a mislima široko.
Pripovedač vrlo toplo, iskreno, ispovedno i psihološki produbljeno daje niz verodostojnih sličica vezanih za jedno beogradsko detinjstvo tokom 1957–1967. godine.
Kao što pisac u predgovoru kaže, sećanje je nepouzdano i oboji nešto svetlijim, a nešto tamnijim tonovima.
Pored neospornih književnih vrednosti, tečnog, lepog i svima pristupačnog kazivanja, ova knjiga je značajna zato što iskreno govori o osetljivosti i ranjivosti malog dečaka, o tugi i usamljenosti i pored srećnog porodičnog života i prvim životnim iskustvima.
Nižu se slike: bezazleni dečak je iz naivnosti ukrao lilihip, suočio se sa pojmom svojine, doživeo je nasilje od strane starijeg dečaka, imao je prvi napad egoizma. Prvi koraci su mu bili bolni, kao što kaže pisac. Volođa je osetio stid i grižu savesti.
O svemu tome Pirožkov piše neobično nadahnuto, s poniranjem u dečiju psihologiju.
Naročito je teško kad se malo dete suoči sa smrću, prvo psa, zatim bake i deke, što je i kraj Volođinog detinjstva. Naravno, s tim ide i prva ljubav, filmske opsene i usmerenje prema zabavnoj muzici.
