DOMAĆE KNJIGE

„Svojom ultimativnom knjigom – kratkim romanom Mesec i kresovi (1950) – Čezare Paveze je učvrstio status autora reprezentativnog ne samo za italijansku nego i za evropsku prozu koja je evocirala pustoš iza Drugog svetskog rata. U ovom se romanu neimenovani pripovedač, odrastao bez roditelja (tip takozvanog obeskorenjenog junaka) suočava sa svojevrsnom inverzijom odisejskog iskustva povratka u zavičaj. Rat u kom nije neposredno učestvovao, ipak je promenio sve u njegovom životu. Umesto Penelope dočekuje ga razočarani, ali i stoički raspoložen prijatelj Nuto. Zamenivši Kaliforniju rodnom italijanskom provincijom, pripovedač tek inicira putovanje – ono kroz vreme. Lica iz njegove mladosti su izbrisana, ili pak istrajavaju skrhana posledicama kolektivnog i intimnog stradanja. Tek odvažno samopromišljanje od čoveka kao bezimenog statiste u istorijskom metežu pravi ličnost. U Mesecu i kresovima takvo se iskustvo posreduje lirski snažno i patetično u meri koja ne dopušta sentimentalne viškove. Pavezeov roman tako sa čitaocem rezonuje i kao otrežnjujuće svedočanstvo, i kao reč utehe kojoj se veruje.”

Milan Vurdelja

Jedna od najpotresnijih ljubavnih priča u kojoj se prepliću stvarnost i fikcija.
Prvi put na srpskom jeziku

"To što sam patio zbog Silvije nije bilo slučajno... Ona, te oči, ta kosa, taj glas, nisu bili sazdani za mene. Čim su nastali, odmah su se oblikovali i razvijali da bi ih gledao, slušao i ljubio neko drugi, neki drugačiji čovek, koji nema ništa zajedničko sa mnom.

U početku je bilo lepo s Đovanijem. Pravili smo planove. Ja sam rekla da ne mogu da se zaljubim, ali on je pravio tako lepe planove da bih ponekad pomislila da se mogu ostvariti. Gađenje mi je došlo odjednom, na plaži, tog dana."

Pošto je primila vest o teškoj bolesti svog trinaestogodišnjeg polubrata, Silvija se u pratnji svog ljubavnika Đovanija vraća u rodnu Marateu. Tamo je, međutim, čeka ponovno preživljavanje mračne porodične prošlosti i razotkrivanje dotad brižljivo čuvane tajne, koju Đovani uporno ignoriše.

Posthumno pronađena među Pavezeovim papirima, Velika vatra je roman napisan u četiri ruke. Originalnim književnim postupkom, Čezare Paveze i Bjanka Garufi pripovedaju u naizmeničnim poglavljima, iz „muškog“ i „ženskog“ ugla. Događaji su isti, ali verzije priče se razlikuju. Dvoje autora, njihovo preplitanje u pisanju, Bjankine intervencije, Čezarova odazivanja, sve to još jednom prepleteno sa sudbinama glavnih junaka najbolji su primer neraskidive veze između života i književnosti.

U "Dnevniku 1935-1950" pronalazimo žarišta Pavezeovog osećanja sveta, šifru njegovog bića. To su tuga za nepovratno izgubljenom spontanošću, čije je oličenje detinjstvo; nemogućnost da se stvari vide „prvi put“; zadivljenost pred previranjem nagona, pred divljim, sirovim, primitivnim, koji nadvladavaju racionalno poznanje, a s tim u vezi i buđenje interesovanja za mitsko, pagansko, sujeverno; svest o vremenu koje protiče budeći sećanje, vaskrsavajući prošlost; saznanje o postojanju snaga koje u vidu sudbe ili kobi upravljaju ljudskim životom; otuđenost, „neukorenjenost“, samoća kao posledica uspostavljanja ljudskog odnosa. Iz predgovora Jugane Stojanović

Onda joj je slikar rekao da stane na svetlo, i, ne ispuštajući je iz vida, postavio je papir preko platna na štafelaju i počeo da crta. Na nebu, iznad nepomičnih krovova, lebdeo je žuti oblak. Đinija je gledala u oblak, a srce joj je tuklo kao ludo, čula je Ameliju kako nešto govori, hoda po sobi i uzdiše, ali nije smela da je pogleda. Kada ju je Amelija pozvala da vidi crtež, morala je da zažmiri da bi se privikla na polutamu. Zatim se nagla nad crtežom i bojažljivo pogledala, prepoznala je svoj šešir, ali lice kao da nije bilo njeno, usnulo, beživotno, bez izraza, s poluotvorenim usnama, kao da govori u snu.
Soba je polako tonula u mrak, i Đinija je ustala i okrenula se da pogleda neku sliku s kriškama dinje koje su bile sasvim prozirne, kao da su od vode. Primetila je odsjaj ružičaste svetlosti na slici, poput one na zavesi kad je ušla u sobu. Onda je shvatila da treba imati dara da se primete takve stvari kad si slikar.
Ponekad bi zastala na ulici, jer bi usred blata i snega iznenada osetila miris letnjih večeri, činilo joj se da vidi boje i senke leta, i čuje šum platana. Leto mora doći, godišnja doba se stalno smenjuju, mislila je sa čežnjom u srcu, ali joj je to izgledalo neverovatno, jer je sada bila sama.
Lepo leto