DOMAĆE KNJIGE

Konak suza: tekst za zadnje korice U skrivenom kutku ostrva Bujukada, Konak suza uzdiže se kao tihi svedok unutrašnje borbe jedne žene, koja se u burnim danima 1876. godine sukobljava sa vlastitim strahovima i nemilosrdnim pravilima svog vremena. Mlada žena, poslana na ostrvo pod izgovorom očuvanja časti svoje porodice, započinje novi život noseći težinu svoje tajne. Ipak, konak ne postaje samo njeno skrovište, već i lavirint koji pojačava teret prošlosti, neizvesnost budućnosti i čežnju za slobodom. U ovom zatvorenom svetu, njeni putevi ukrštaju se sa idealističkim i buntovnim mladićem po imenu Mehmed. Veza koja među njima nastaje nije obična ljubavna priča; to je iskra zajedničkog stava protiv strahova, zabrana i represivne atmosfere njihovog vremena. Zidovi Konaka suza svedoče i o njihovim unutrašnjim obračunima sa sobom, i o jačanju njihovih strasti. Šebnem Išiguzel oživljava jedno vreme sa prašnjavih polica istorije, prikazujući ga savremenom čitaocu kroz poznate emocije i jednostavnu istinu. Konak suza je roman o tome kako se odupreti svetu koji pokušava da uguši glas žena, o tome kako ne odustati od ljubavi i kako preuzeti vlasništvo nad sopstvenom pričom.

Kako iz dečijeg doživljaja sveta ispripovedati priču o surovosti, nasilju, beznađu? O nemoći nad crnim sudbinskim oblakom u koji se ucrtava žig zverskog – onog koje dolazi od čoveka, zajednice, društvenih iskliznuća, pa čak i iz porodice. Šebnem Išiguzel smelo skida veo sa jedne opštepoznate, ali na marginu sklonjene tragedije, sa surove priče o seksualnoj i radnoj eksploataciji dece, dajući glas devojčici koja postaje glasnogovornik onih nemoćnih, poniženih, nevidljivih, čije vapaje skoro niko i ne čuje u trenucima kada i savremena civilizacija u sopstvenim posrnućima samu sebe jede. Majstorstvom jezika, stilskom kompleksnošću, i intimnom kartografijom unutrašnjeg sveta glavne protagonistkinje, autorka romana iz stranice u stranicu ostvaruje snažan efekat napetosti i neizvesnosti priče i sasvim sigurno narušava očekivani horizont recepcije, čitaoca pritom uvlačeći u pripovedni lavirint naboja emocija, pada i uzdizanja, nade i bezizlaznosti – lavirint u kojem se snovi iznova rađaju i poništavaju a glas „srne uplakanog oka” odjekuje u svakom pojedinačnom iskazu, dijalogu, svakoj misli nad nikada odgonetnutim pitanjima… Ponekad u životu nemate gde da se sklonite osim u senku sopstvenih trepavica. Svi vam nanose zlo. Iako je to bilo tako, kako su šuma, drveće, vode, ptice i nebo bili lepi. Ako me upitate, „Po tebi, koji je deo života najlepši?”, rekla bih, „Svi delovi.” Ja gajim nadu da ću biti srećna. Progonjene srne do poslednjeg trenutka žele ustati sa svojim ranjenim telima, pobeći i spasiti se iz lovčevih ruku. One to i rade. Bez obzira koliko im rane bile smrtonosne i duboke. Ustaju i beže s mesta gde su pale nakon što su pogođene. Začudićete se otporu koje ove životinje pružaju naspram smrti, životinje koje prolivaju suze kada shvate da će umreti. U ovom životu koji živim, nije mi ostalo života čak ni koliko senke mojih trepavica. Razmišljala sam o ovome, a onda sam se vratila i učinila onu lošu stvar. Ubila sam svoju majku.

„Bezimena tinejdžerka penje se na najviše drvo u vekovima starom parku Gulhane rešena da tu provede ostatak života. Ubrzo nakon što se obrela na drvetu, upoznaje Junusa, usamljenog liftboja iz obližnjeg hotela, koji joj olakšava život na tom neobičnom mestu i s kojim će vremenom razviti uzbudljivu emotivnu vezu. Smeštena u napuštenom rodinom gnezdu, ona nam, preko priča o ljudima iz svoje okoline – jer, čovek je priča drugog čoveka – otkriva razloge koji su je nagnali da se odrekne života na zemlji.
U ovoj priči upoznaćete sudbine žena različitih generacija koje su bile i ostale žrtve društveno-socijalne nejednakosti, nasilja, rodne neravnopravnosti i pritisaka društva. Čućete nešto i o danima protesta u parku Gezi, smrti Ejmi Vajnhaus, kako je Britni Spirs doterala liniju, bombaškom napadu u Suruču u kom je grupa mladih ljudi stradala noseći igračke kurdskoj deci, pogromu Grka i Jermena 6. i 7. septembra 1955.
Istovremeno, ovaj roman je i vrsta priručnika za upoznavanje mladih naraštaja informatičke ere koji postoje u onlajn statusu, druže se isključivo na društvenim mrežama i govore sebi svojstvenim jezikom obilato koristeći psovke i kompjuterski žargon.”
Vesna Gazdić

Šebnem Išiguzel (1973) upoznajemo kao jedan od značajnijih glasova savremene turske književnosti. Autorka je više zbirki priča i romana, a za svoju prvu zbirku priča – Budućnost ti je svetla nagrađena je značajnim književnim priznanjem – nagradom „Junus Nadi”.