DOMAĆE KNJIGE

„Istina“ je zbirka koja je u morala da se odživi: rani gubitak oba roditelja, baš kada je autorka ulazila u svet odraslih, ali i sve ono što drži kad se tlo izmakne, brat, uz koga ništa ne bi bilo isto, sestra, prijatelji koji se ne biraju, nego se stvore; muž, i dva sina koji je bude svakoga jutra. Ove pesme ne kriju ništa, o tome govori i sam naslov. Aleksandra Zdravković piše direktno, ispovedno, u rimi bliskoj govoru, a njene pesme nose imena stvarnih ljudi: tu su portreti majke i oca, zatim žene koja je godinama bila i mama i tata. Na kraju, ovo nije knjiga tuge nego knjiga zahvalnosti: svaka rana u njoj ima i svoju utehu, a zbirka se zatvara pesmom koja kaže da „posle duboke tuge, sigurno ide raj“.

U ovoj završnoj knjizi antičkih sofista nalazi se šest čuvenih govora jednog od najranijih grčkih retora Antifona, iz V veka pre n. e. O Antifonovom životu se samo nagađa, a ni kad je u pitanju njegov identitet stvari nisu najizvesnije. Ali, govori o kojima je reč sjajni su primeri atinskog zakona na delu i pravničkog besedništva. Svi se odnose na ubistva, od kojih su najmanje dva stvarna, a ostali su bili besedničke vežbe o hipotetičkim slučajevima.

Bilo da govore o realnim slučajevima ili izmišljenim, oni nam, svakako, otkrivaju ne samo kako se pred sudom raspravljalo o zločinima nego i način mišljenja koji su promovisali starogrčki sofisti; naime, kako misliti i zaključivati s dostojanstvom.

Antifona je, naposletku, demokratska stara Atina pogubila, baš kao i Sokrata, s kojim je, prema Ksenofonovim Uspomenama, Antifon vodio razgovor, jer država ne voli one koji ne veruju u njene bogove i podučavaju kritičkom mišljenju.