DOMAĆE KNJIGE

Artur Šopenhauer (1788-1860) je nemački filozof, izraziti predstavnik pesimizma. Po njemu volja je osnov svega što postoji, a činjenica da njene žudnje nije moguće zadovoljiti, razlog su za patnju svega što živi u ovom, najgorem od svih mogućih svetova. Najznačajnija dela: Svet kao volja i predstava, O osnovama morala, Parerga i paralipomena.

Artur Šopenhauer je napisao mnoštvo kraćih studija u prilog svojoj tvrdnji da je život svakog čoveka beskrajna patnja koju tek povremeno prekidaju kratkotrajna zadovoljstva i dosada. Izbor eseja koji je pred vama obuhvata metafizičke, etičke, religijske i psihološke uvide u čovekovu sudbinu, shvaćenu kao izraz bezlične volje koja ne mari za našu individualnost, želju za besmrtnošću i dublji smisao našeg postojanja.

Nema veće zablude od verovanja da je poslednja kazana reč uvek najtačnija, da je sve ono što je kasnije napisano popravljanje onoga što je ranije napisano i da je svaka promena napredak. Misaone glave, ljudi tačnog suda i ljudi koji ozbiljno misle o izvesnoj stvari, samo su izuzeci; svugde je u svetu izmet pravilo; a njega ima svugde i vredno se trudi da na ovaj način popravi kvareći ono što su rekli ljudi posle zrelog promišljanja. Stoga, neka se onaj koji hoće da se poduči o izvesnom predmetu, čuva da se smesta hvata za najnovije knjige o njemu, pretpostavljajući da nauka neprestano napreduje; i da su pri sastavljanju izvesnog predmeta upotrebljavane starije knjige.

U svom popularno napisanom eseju O životnoj mudrosti (1851) Šopenhauer se bavi večitom temom — na koji način čovek da uredi svoj život da bi bio srećan, barem koliko je to moguće u ovom svetu prepunom patnje.

Ovaj problem Šopenhauer sagledava u tri vida: šta čovek jeste, odnosno koje ga osobine odlikuju u najširem smislu, šta ima, tj. šta poseduje od materijalnih dobara, i šta je u očima drugih, odnosno kakvu predstavu o njemu imaju drugi ljudi.

Istražujući uvrežene zablude koje imamo po pitanju ovog trojstva, on ih vidi kao najveće prepreke za ostvarenje cilja — razvoju ličnosti koja, u skladu sa svojim mogućnostima i sklonostima, stremi duhovnom, materijalno blagostanje joj služi da njome otkupi svoju slobodu, a mišljenju koje drugi imaju o njemu ne pridaje preveliki značaj.

Želeti da se bilo koji događaj nije desio, nerazumno je mučenje samoga sebe, jer to znači želeti nešto apsolutno nemoguće i isto je toliko bezumno kao i želja da sunce izlazi na zapadu. Zato što sve što se dešava, ono veliko kao i ono malo, nastupa strogo nužno, potpuno je uzaludno razmišljati o tome kako su neznatni i slučajni bili uzroci koji su prethodili onom događaju, i kako su oni isto tako lako mogli da budu drugačiji; jer to je iluzorno, budući da su svi oni nastupili sa isto tolikom strogom nužnošću i sa isto tako apsolutnom moći kao i oni čija posledica je da sunce izlazi na istoku.