DOMAĆE KNJIGE

U dirljivom i duboko humanom romanu Sve mi ispričaj, Elizabet Straut donosi priču o ljudima čiji se životi prepliću u malom američkom gradu, gde svaka tišina krije neispričanu priču, a svako prijateljstvo postaje prilika za razumevanje i utehu.

Radnja je smeštena u gradić u američkoj državi Mejn. Advokat Bob Berdžes preuzima odbranu povučenog čoveka kog je zajednica unapred osudila za ubistvo majke. Dok pokušava da otkrije istinu, Bob razvija blisko prijateljstvo sa spisateljicom Lusi Barton. Tokom dugih šetnji, njih dvoje razgovaraju o prošlosti, greškama, propuštenim prilikama i svemu što oblikuje ljudski život.

U međuvremenu, Lusi upoznaje devedesetogodišnju Oliv Kiteridž, stanovnicu doma za stare, sa kojom sklapa neobičan dogovor — pričaće jedna drugoj priče o ljudima koje su poznavale. Kroz njihove razgovore otkrivaju se porodične tajne, neprimetna herojstva i mali, ali presudni trenuci koji oblikuju sudbine.

Elizabet Straut piše suptilno i emotivno, otkrivajući lepotu svakodnevnih trenutaka i snagu saosećanja. Sve mi ispričaj je roman o prijateljstvu, ljubavi, kajanju i potrebi da budemo saslušani — priča koja podseća koliko su ljudske veze važne i koliko nas tuđe priče mogu promeniti.

Roman su kritičari opisali kao izuzetno dirljiv i inteligentan, ističući sposobnost autorke da kroz jednostavne dijaloge prikaže složene emocije i duboke ljudske odnose.

O, Vilijame! – povratak Lusi Barton

Nekadašnji supružnici Vilijam i Lusi, uprkos boli zbog prevare i razvoda, dovoljno su bliski da Vilijam godinama kasnije pozove upravo Lusi da krene s njim na put kako bi istražio nedavno otkrivenu porodičnu tajnu. Međutim, kao ni u Zovem se Lusi Barton, Elizabet Straut se ni u romanu O, Vilijame! ne oslanja toliko na zaplet, koliko na Lusina osećanja, unutrašnja preispitivanja i uvide do kojih dolazi.

U romanu neusiljenog tona ćaskanja ili dnevničkih zapisa, Lusi na preskok pripoveda o raspadu braka, teškom detinjstvu i putovanju s Vilijamom, obraćajući se direktno čitaocima. Učinak je osećaj iznimne bliskosti, kao da slušate staru prijateljicu koja vam se obraća u poverenju.

Izvrsno sklopljeni odblesci nedovršenih razgovora i nasumičnih sećanja, bez suvišnih opisa i metafora, osvetljavaju zbrku i kontradikcije Lusinog, a možda i svakog braka. O, Vilijame! suptilan je i upečatljiv prikaz složenog, višedecenijskog odnosa i emotivne panorame koja postaje vidljiva tek s vremenom.

U romanu Zovem se Lusi Barton Elizabet Straut pokazuje kako obična poseta u bolnici može da se pretvori u kapiju najnežnijeg odnosa od svih – onog između majke i kćerke.
Lusi Barton se polako oporavlja od naizgled jednostavne operacije. Njena majka, sa kojom Lusi mnogo godina nije razgovarala, dolazi u posetu. Laki tračevi o ljudima iz Lusinog detinjstva provedenog u Ilinoisu, ponovo ih povezuju, ali tik ispod površine postoji napetost i čežnja koje su uticale na svaki aspekt Lusinog života: na njeno bekstvo iz problematične porodice, želja da postane spisateljica, brak, ljubav koju oseća prema svoje dve kćerke.
Ova moćna pripovest satkana je briljantnim pripovedačkim glasom same Lusi: veoma pronicljivim, duboko humanim i uistinu nezaboravnim čime se Elizabet Straut još jednom potvrdila kao vodeća američka spisateljica 21. veka.



„Toliko dobro da se naježite... majstorski roman o porodičnim vezama iz pera jedne od najboljih američkih spisateljica.“
Sunday Times

„Bolna, poučna knjiga o odanosti majke i kćerke.“
People

„Ovako kvalitetno pisanje potiče iz predanosti slušanju, savršenog poklapanja sa duhom čovečanstva, iz pažnje posvećene stvarnosti toliko precizno da nadilazi puku veštinu i pretvara se u silnu moć.“
Hilari Mantel

„Ovoj knjizi ćete se vraćati iznova i iznova i iznova.“
Irish Independent

„Sažeta i spektakularna... Zovem se Lusi Barton je pametna i obazriva u svakom pogledu. Ovo je istovremeno knjiga uzdržanosti i knjiga velike otvorenosti i mudrosti. Počinje čistom, čvrstom strukturom i narativnom distancom nalik na bajku, ali potom postaje intimnija i prožeta improvizacijama, tako da se povremeno bliži auto-prozi takvih pisaca kao što su Karl Uve Knausgor i Rejčel Kask. Strautova se ovde poigrava formom, načinima da dođe do priče, a opet ništa nije ni bojažljivo niti preterano nasumično. Ona vrhunski i veličanstveno vlada ovim romanom u svakom trenutku...“
Washington Post