Vreme Hafiza nije započelo ovde, u bronci zemaljske prašine, niti končavalo u omaglici srebrne zvezdane prašine, već je nakratko zastajalo na zemlji, da otkriva i belodani harmonije vanvremenlja u vremenom, nepropadljivog u propadljivom, večnog u odblesku mimoletnih sozercanja i uznesenja; Hafiz je bio putnik onovremlja, zastao na trenutak da bam nabere rukohvat ruža sa nebeske trpeze, koja je nevidljiva za oči smrtnika, tek se njemu otkrivala, u problesku, u magnovenju, da nas seti visokog čovekovog, maltene ravnoangelskog, naznačenja na Majci Zemlji.
