DOMAĆE KNJIGE

U striktno poetičkom smislu Mirovićeva pesma se razlistava kao mera saodnosa između onog što je njegov lični karakter i njegovog dara. Ona nedri iz punoće energije doživljaja, sa svešću o njegovoj neponovljivosti – jer, nije naodmet podsetiti, novo proleće ne vraća na drveće staro lišće. Ona se, hoće i kao sadejstvo i saodnos uobrazilje i sećanja. Jer ne postoji snaga uobrazilje koja ne počiva na sećanju i ne postoji sećanje koje već ne sadrži u sebi neku stranu snage uobrazilje.

Kao što nas je, u prethodnim dvema knjigama, suočio s iskušenjima duhovno obolelog savremenog čoveka, bez unutrašnjeg saglasja, koji je prepušten divljem galopu čula, tako nas, novom knjigom, šeta civilizacijsko-istorijskim horizontima, skrećuć pažnju na one izrazite ličnosti koje su ih obasjavale. I u jednom i u drugom slučaju – jednako poneseno i jednako uspešno.
– Selimir Radulović

Usred buke i besa sve ubrzanije svakodnevice, pesnik Igor Mirović u svojoj novoj knjizi uvodi čitaoca u jednu uzbudljivu paralelnu igru iskustava, ličnih i opšteg. Tragom lične percepcije odabranih elemenata istorijskog na platformi dilema današnjeg čoveka, on učitava jedan deo istorije civilizacije kao ličnu pesničku ontogoniju. No, te istorijske reminiscencije samo su okvir za egzistencijalne reminiscencije, iz razgovora na klasične teme izrasta ubedljiva priča o surovim antinomijama našeg savremenog sveta, sveta u kome „pakao grize raj”.

Tražeći uporišne tačke između erosa i etosa, kao ključnih elemenata našeg postojanja, materijalnog i duhovnog, Mirović zaranja u drevne civilizacije koje čine smisaoni okvir projekciji sveta savremenog čoveka. Uz pomoć ogledala prošlosti, i ogledala ironije često maskirane u rimu, ovaj pesnik nam nepatvoreno i čisto iznosi svoju viziju savremenog sveta.

Etos imaginacije pesničkog glasa slaže slike i ožiljke isteklog vremena kao da postoji. Oživljava njegova čvorna mesta, muku i dilemu, sažetak smisla trajanja. Pesnik podnosi zakletvu etosu kao smislu. Haos i ravnoteža istorije i sadašnjice, vide se ovde, u tami zlosluta nadnetog nad erosom samoodržanja, dok se izlizane košulje znanja oblače na nova i nova odela tela.

Iza ove duboko pesimistične vizije sveta – u kojoj se ovde i sada, preliva u tamo i onda, ili obrnuto – prepoznajemo i smisao zrele mudrosti koja se ne libi da postavlja ono najteže pitanje ovog pesnika - da li je pesnikovo ja i dalje njegovo iskonsko ja?
– Nenad Šaponja

Poeziju i pesnike treba uvek braniti, šta bismo bez njih. Zamislite svet bez poezije, kako je rekao Stevan Raičković: sve bi i dalje postojalo, ali ništa više ne bi bilo isto. Pesnika uvek treba braniti – čak i kada su pesnik i političar spojeni u istoj ličnosti. U IME POEZIJE valja reći da nas sedma pesničkih krugova nove zbirke Igora Mirovića suočava s tim da se mora o ovome svetu, i u ovom svetu, pevati – inače je sve sivo i svodi se na novi uzaludni dan. On je političar, koji ima razumevanja za kulturu i književnost. Nija angažovani pesnik onako kako su to bili Bajron i Viktor Igo. Nije ni pesnik koji se angažovao u upravi državom, kako su to bili Deržavin i Gete. Prevelika su to imena, ali nisu jedina u kojima se ova veza poznaje – politikom su se bavili i Zmaj i Laza, ali i Đilas i Zogović. Ono što naš pesnik jeste, i zašto njegovu knjigu poezije, kao i one prethodne, vredi čitati, bez ove intrige vezane za jedno delovanje, to je želja da se stihom istraži unutrašnji prostor sveta i sopstvene sumnje.

Zato je Igor Mirović pesnik, to je posebna vrlina. To jeste važno, važnije od pohvale s kojom se ova knjiga preporučuje.

– Prof. Dr Aleksandar Jerkov

Pitanje čemu pesnici u oskudnom vremenu aktuelnije je nego ikad ranije, iako je poezija na njega odgovorila i pre nego što je postavljeno.

Sa svih ekrana trube da je život prevazišao poeziju, da su bivše muze ućutkane, da je poezija lišena moći, a pesnici značaja. Da su prošla vremena poezije koja je svet tumačila, a nije menjala, da je „više psihoanalitičara nego pesnika“...

A za sve to kao da pesnici ne haju i na putu u Logos ne dižu ruke od maternjeg jezika, gledajući svoja posla i brinući svoje brige. I poput Igora Mirovića o svom trošku pišu svoje pesme, dokazujući osveštanu istinu, da pored svih izuma i raskošnog izbora, živu reč ne može zameniti ništa drugo. O onome što traje uprkos svemu odlučuju pesnici. – Matija Bećković