Višeznačan je i metaforični naslov zbirke „Ispod belog pokrivača“.
Prva misao da je u pesmama reč o postelji, o intimi, o onom gde je i kad je čovek najposvećeniji sebi, onom što najviše njemu pripada te je i reč o zbivanju „ispod“ bar delić obrisa od prizora kakav nastaje trenom pri razmagljivanju ogledala, pri suočavanju sa istinom o sebi.
Osim toga, beli pokrivač bi mogao da bude i sneg koji vremenom, prolaženjem nikako da okopni, ali javlja se asocijacija na belo platno kojim je pokriveno lice onog spremnog za odlazak na večni počinak, u noć bez jutra.
No, bilo kako da pojmimo ime zbirke, bilo kojom putanjom da se uputimo pri odgonetanju najpre onog na šta nas upućuju i naslovi drugih pesama, jedno je izvesno. U svakoj pesmi je odraz stanja bića onog koji piše, koji se pisanjem razotkriva pri pokušaju da se domogne bar delića odgovora na pitanje ko sam ja, kuda idem i šta tražim u tom svetu od nemira, od grehote, u paklu, a posve sam i bez znanja o svom grehu zatečen i pod nesnosnom prisilom da se, sve dok jeste, snalazi kako zna i koliko može, sa što se imenuje ne samo životom, nego prolaznošću kroz večno.
