DOMAĆE KNJIGE

Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa anđeoskih? – jedan od najvećih pesnika dvadesetog veka ovim stihom ispisuje znamenje svoga doba i izriče osudu svojoj stvarnosti, ali i priziva drugačiju stvarnost, onu u kojoj bogovi čuju smrtnike ne samo kada kriknu, već i kada prozbore podigavši pogled ka nebu, a ćudljive boginje im doleću u pomoć... U homerskom svetu, nebesnici su čoveku prisni.

Ilijadom i Odisejom započinje velika kultura u čijem okrilju i danas mislimo i delamo, ali iz čijeg jezgra smo izgnani. Uronjena u davninu, dva speva se uzdižu nad vremenom. Postojano zrače svojom uzvišenošću, univerzalnošću svojih poruka i nedosežnom umetničkom snagom. Nadasve, međutim, zrače načelima višeg postojanja koje čuvaju u sebi. Ova knjiga donosi mrežu putokaza za one koji su se zaputili ka veličanstvenom svetu Homerovih epova. Koji će na tom putu možda nadrasti uske mere svakodnevice i, utkavši svoju uobrazilju u blistavo tkanje Ilijade i Odiseje, napustiti stvarnost čiju srž iskazuje Rajner Marija Rilke, da bi zakoračili u simbolički prostor iz kog se stremi večnosti.

O autoru:
Jelena Pilipović (Beograd, 1972), redovna profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Objavila je monografije Orfejev vek (2005), Locus amoris – dijaloško čitanje Sapfine poezije (2014), Ka lepoti – erotološko čitanje Sapfine poezije (2016) i Vrt od slova. Platonova misao i Vergilijeva idilična poezija (2020), kao i mnogobrojne naučne radove na srpskom, engleskom i francuskom jeziku, poglavito posvećene sagledavanju antičke poezije u svetlosti savremene teorijske misli. Dobitnica je Istraživačke nagrade grada Pariza (2012) i Nagrade „Nikola Milošević“ za najbolje delo u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije (2017), a romanu Divotnice (2018) dodeljena je Nagrada Veselina Lučića kao najboljem književnom ostvarenju Univerziteta u Beogradu.

Postoje dva Rima. Da je tako, uverava nas Jelena Pilipović. Jedan je spoljašnji, drugi je unutrašnji. Jedan je stvaran, drugi je još stvarniji. Njih povezuje znalački ispričana priča. Jezik je savremen, ironijski zaokupljen drevnošću. I fikcijom. To je priča o muškarcima i ženama koji traže sebe. Tražeći sebe, oni plove kroz vreme. To vreme nije linearno. Istorijsko. Ono je, paradoksalno, polifonično. Puteno i zavodljivo. Ogledalno. Ono sobom nosi mnoštvo glasova: glasova prošlosti i glasova sadašnjosti. I mnoštvo likova. Međusobno, oni se ogledaju. Traže i prepoznaju. Susreću. Mimoilaze i rastaju.

Petar Jevremović