DOMAĆE KNJIGE

Belina je kao koncizan eho remek-dela Septologija. - Sindre Hovdenak

Fosea ne čitamo kako bismo rastumačili njegove simbole, već da bismo se podsetili koliko je naša stvarnost čudesna ‒ lepa i bolna u isto vreme ‒ i da bismo odstupili korak unazad, iz poštovanja prema misteriji. - Live Lund

Ako želite zimsku knjigu koju ćete pročitati za jedno veče dok se sneg topi, Belina je sjajan izbor. Osetićete hladnoću, videti sneg, strepeti od mraka koji dolazi. - Gerd Elin Stana Sandve

Trilogija je Foseova nagrađivana, blistava ljubavna priča o Asleu i Alidi, dvoje zaljubljenih koji pokušavaju da nađu svoje mesto na svetu. Bez doma, bez sna, oni lutaju u Bergenu po kiši, pokušavajući da stvore život za sebe i za dete koje čekaju. Pletući bogatu mrežu istorijskih, kulturnih i teoloških aluzija, Fose stvara modernu parabolu o nepravdi, otporu, zločinu i iskupljenju.

Trilogija se sastoji od tri novele (Besani, Ulavovi snovi i Umor) i predstavlja zanosnu, misterioznu i setnu priču o ljubavi, za koju je Fose dobio Nagradu Nordijskog saveta za književnost 2015.

Jun Fose stvara poeziju koja zrači i uvlači čitaoca u svoj svet. - Solothurner Zeitung

Jun Fose hipnotiše i zavodi ravnomernošću pokreta i harmonijom jezika, i to čini maestralno. - Berliner Zeitung

Foseov zaštitni znak jeste sažet i ritmičan jezik, prožet poetičnim varijacijama. Opčinjavajuća i teskobna ponavljanja predstavljaju stilsko sredstvo njegove proze. To je visoko stilizovan, a pritom minimalistički jezik, koji prikriva i potiskuje duboko ćutanje i nemoć likova da se izraze. I možda je, kao i često u životu, ono što nije rečeno važnije od onoga što je izgovoreno. - Neue Zürcher Zeitung

Jun Fose je majstor u tome da iznese na svetlost potisnuta duševna stanja. - Lesart

Nežna, bolno tužna norveška zimska bajka. - Der Standard

Čuveni norveški umetnik iz 19. veka Laš Hertervig slikao je zadivljujuće pejzaže, bolovao od mentalne bolesti i umro u siromaštvu 1902. U Melanholiji I, Fose maestralno uranja u Hertervigov um u vreme njegovih studentskih dana, kada je pretrpeo težak nervni slom.

Kao student na Dizeldorfskoj akademiji, Hertervig je bio paralisan paranojom i mahnito zaljubljen u Helene Vinkelman, petnaestogodišnju ćerku svoje stanodavke. Zbog opsesije maloletnicom, pune lirskog sladostrašća i neobuzdanih seksualnih halucinacija, Hertervig završava na ulici.

Izložen porugama, očajnički pokušava da ponovo uđe u stan Vinkelmanovih. Na kraju završava u duševnoj bolnici, gde doktor kao uzrok njegovih problema vidi preteranu masturbaciju.

U poslednjem odeljku prvog dela, početkom devedesetih godina XX veka, upoznajemo se sa takođe poremećenim piscem Vidmeom, koji, inspirisan Hertervigovom slikom „Sa Borgeje”, poput samog Fosea želi da napiše roman o slikaru. Melanholija II smeštena je u 1902. godinu i ispričana iz perspektive njegove izmišljene sestre Uline.

Kombinujući istorijske činjenice sa fikcijom, autor nas uvlači duboko u svet umetnikove tanane duše, čija ranjivost izaziva njegov tragičan kraj, ali koaj poseduje i neverovatan dar da uvidi božanstvenu lepotu sveta tamo gde je drugi ne bi ni opazili.

Iako je prvobitno ovaj roman izdat u dva toma, danas autor insistira na tome da je u pitanju celina koja ne trpi zasebna izdanja. Jun Fose važi za jednog od najznačanijih svetskih autora današnjice, a Melanholija za njegov najbolji roman, po kome je napisana čak i jedna opera.

San i druge drame odlikuje izraziti minimalizam, pročišćen jezik kratkih, ritmičnih replika i pauza koje čine da dramski tekst postane poezija. Kroz njih Fose problematizuje muško-ženski odnos, ali i sam život, promatrajući ga sa specifične pozicije, kao neku vrstu sna ili vakuma, u kojoj vreme i prostor počinju da se krive i gube značenje.
U drami Toplo likovi uskaču u prošlo i buduće vreme pokušavajući da shvate sadašnje.

Drama San dešava se u jednom danu koji obuhvata živote mlade žene i mladog muškarca tokom koga oni postaju sredovečni, a zatim i stari par.

Ove oči slika je života u snolikom stanju. Likovi postoje u među-prostoru koji postaje njihova realnost.

U drami Tamo žena prati čoveka ka smrti. Međutim, da li oni vide iste prizore na putu ka vrhu planine?

PRVI
Nisam hteo,
Jednostavno sam to uradio

DRUGI
Jednostavno si to uradio

PRVI
Da
Kratka pauza

DRUGI
Jednostavno se desilo
Ali ti si se
toliko si se plašio toga
Kratka pauza
I rekao si mi
vrlo kratka pauza
pričao si mi o tome

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
I onda se desilo
Vrlo kratka pauza
To čega si se plašio da će se desiti
vrlo kratka pauza
da ćeš uraditi
vrlo kratka pauza
da, desilo se
Kratka pauza

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
Užasno je

PRVI
Dobro sam

DRUGI
Da

PRVI
Nestao sam
Nestao s vetrom

DRUGI
Nestao si

PRVI
Nestao sam
Kratka pauza
I nema me više
zaustavi se

… Bez upuštanja u detaljniju analizu pesama koja bi čitaocu mogla da nametne određeno (i nužno nedovoljno) tumačenje i poremeti njegovo otiskivanje na lirsku struju zbirke Pas i anđeo, ipak treba istaći njenu treću celinu. Ona je veoma značajna i sadrži pesmu (čamac u tami), koja spada u najpoznatija Foseova poetska dela, i u izvesnom smislu predstavlja središnju tačku zbirke Pas i anđeo. A s obzirom na to da ova zbirka ima svoj tok, odnosno pokret do određene tačke, neosporno se treba osvrnuti i na devetu celinu. U poslednjoj pesmi zbirke nalazimo stihove „naši pokreti uvek su i nikad nisu sami / Jer kiša ima svetlo / i tama ima svetlo / kao kada svetli / čamac u fjordu / ili usamljena kuća /negde kraj kopna.“ Kao dopunu ovih stihova, a donekle možda i kao kontrast, treba navesti deo monologa iz Foseove čuvene drame Letnji dan, objavljene šest godina nakon zbirke Pas i anđeo: „I osetio sam kako se sve više praznim / osetio sam da postajem prazan / kao kiša i tama / kao vetar i drveće / kao ovo more / i više nisam bio nemiran / i bio sam velik i prazan mir / bio sam tama / crna tama / bio sam ništa / tiho / i bez značenja / a ujedno sam osetio da / pa, da na neki način svetlim / duboko u sebi / iz prazne tame / osetio sam da prazna tama svetli / tiho / i bez značenja / i bez reči / svetlela je tama iz mene.“ Pojam svetlosti tame može se naći u tekstovima mistika i alhemičara, a svetlost u čoveku podseća na gnostičku božansku iskru, odnosno pneumu. No spoznaja ili pak slutnja te svetlosti je tiha, povezana s prazninom i nalazi se u susretu sa nečim drugim, što nije čovek sam, bio to drugi čovek, priroda ili nešto tajnovito u duši. U potragu za njom ne odlazi se na daleka nebesa ili ponor poništenja, ona se dešava u onome što jednostavno jeste, što je tiho prisutno i što traje, jer je i ta jastvu potrebna drugost uvek i svugde tu: „ iznova i iznova / ovo se dešava: pas i anđeo / čamac na moru / pokreti novi stari iznova“. Tom Egil Verven razmatra jastvo u Foseovim delima i ističe učestalost formulacije „više ne postojim“ ili „nema me više“. Iako će Fose jednom prilikom sebe okarakterisati kao klasičnog modernistu, Verven ističe da kod njega ne nalazimo egzistencijalno raspadanje modernističkog jastva u ništavilu i angstu. Fose se nadovezuje na tradiciju poetskog nihilizma, ali na njoj ne ostaje. Jastvo se kod njega menja ili nestaje, ali se taj nestanak može shvatiti i kao nestajanje izolovanog jastva modernističke lirike. Zaista ima nečeg predmodernog kod Fosea, kako Knausgor ističe, na šta u zbirci Pas i anđeo ukazuje i lirski dijalog s Helderlinom, velikim tragaocem za svetlošću u prirodi, kao i sa Traklom i Rilkeom na drugim mestima. Susret sa prazninom, odsustvom i tamom nije strašan kao kod mnogih modernista, nije gubitak niti izgubljenost, ili ako jeste, to je gubitak koji nešto donosi i izgubljenost u kojoj se nešto pronalazi. Taj susret donosi mir, ali mir u pokretu, u neizvesnom, nesaznatljivom i neizrecivom. „Nema me više“ predstavlja otkriće svetlosti tame: „naši pokreti uvek su i nikad nisu sami / Jer kiša ima svetlo / i tama ima svetlo“. Jastvo više ne počiva u sebi ili u svom očajanju, a ako ne može da postoji samo, može da postoji kroz drugog ili kroz drugo. Postoji kroz osećanja i sećanja, kroz pokret (u najširem smislu) prema drugome i sa drugim, i prisustvom u prostoru koji ga okružuje. Drugim rečima, jastvo može da postoji upravo tamo gde pronalazi svetlost. Svetlost tame je njegovo postojanje. Ili je možda bolje reći da u svetlosti tame i pomoću nje jeste. Jer Fose uspostavlja razliku između „postojati“ i „biti“: „Sve govori da Bog jeste. Ništa ne govori da Bog postoji. /Zašto bi Bog postojao? Bog koji jeste? / Postojati znači biti daleko od Boga / da bi Bog mogao da bude i da bi time sve moglo da bude.“
Ovo je jezik mistike. Ali mistik zna da svoju istinu gubi čim je izgovori. I ma koliko da je značajan za Fosea, možda ipak ne treba takvim jezikom zaokružiti priču o zbirci Pas i anđeo. Ona svakako nije gnostički traktat. Ona obitava među fjordovima i planinama, vetrovima i kišama, ona počiva u čamcu na mračnim talasima i pokazuje nam svoje obitavalište i svoje slutnje. Možda je najbolje završiti sledećim stihovima:
običan je dan i tiho je
kad beli psi, tako spokojni, prolaze svojim krajolikom

Radoš Kosović