DOMAĆE KNJIGE

U autobiografskom delu Ideal i profesija – Uspomene revolucionara, nastalom pre sedamdeset godina, Milovan Đilas piše o svojoj buntovnoj i burnoj mladosti. Jedan je od predvodnika studentskih i radničkih demonstracija u Beogradu, Specijalna policija ga hapsi i surovo muči, godine provodi kao robijaš u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi ili kao ilegalac za kojim tragaju agenti. Istovremeno, on objavljuje pesme i priče u vodećim novinama i časopisima, prevodi književna dela, piše političke članke i rasprave. Iznad svega, posvećen je revolucionarnom radu i organizovanju i njegov uspon na vodeće položaje u komunističkom pokretu je munjevit.
Đilas piše s mnogo ljubavi o svojoj devojci i o svojim prijateljima i saborcima od kojih će mnogi poginuti u prvim godinama rata. Opisuje vodeće ličnosti iz političkog i kulturnog života Jugoslavije, ali i ljude iz naroda koje sreće. Portreti su uverljivi, sa pronicljivim zapažanjima i dobro uočenim detaljima.
Istaknuta, upadljiva pozadina knjige su tridesete godine prošlog veka koje spadaju u najdramatičnije u evropskoj i svetskoj istoriji i u kojima se priprema i započinje Drugi svetski rat. Đilas je istoričar Komunističke partije i prikazuje kako ona, i pored progona kojima je izložena i unutrašnjih sukoba koji je razdiru, ipak stalno raste i jača. Kada u aprilu 1941. Nemačka, Italija i njihovi saveznici okupiraju i rasparčaju Jugoslaviju, upravo će leve revolucionarne snage biti najspremnije za borbu.
Đilas je pouzdan svedok, dobar politički analitičar, vešt pripovedač. Ideal i profesija je istovremeno odlična istorijska hronika i zabavan avanturistički roman a brojni bolni i tragični događaji pomešani su sa komičnim scenama. Đilasovo pisanje uliva hrabrost i daje nadu.

Po bogatim zapletima, po reljefnim likovima, po toku dramskog sukoba, po aromi minulog vremena i po jezičkom koloritu, Izgubljene bitke su zanimljiv i uzbudljiv istorijski roman, a po humanističkim intoniranim misaonim osnovama, one su i mnogo više od toga- roman ideja i filozofski roman. Priča smeštena u prostor Plava i Gusinja – o sukobu Crnogoraca i muslimana, pred sam kraj devetnaestog veka, nakog Berlinskog kongresa – umnogome dobija univerzalne dimenzije i sugeriše stav ( koji uvek može da primi i nove vidove aktuelnosti!) da su u nacionalnim i verskim obračunima svi na gubitku, nezavisno od trenutne vojne pobede.

RASPAD I RAT
Dnevnik, 1989 – 1995

Dnevničke beleške Milovana Đilasa, pisane od januara 1989. do njegove smrti aprila 1995, odličan su pregled tragedije Jugoslavije i njenih naroda i vredan istorijski dokument. Ali, one su i mnogo više od toga. Đilas beleži svoja razmišljanja i osećanja, strahove i tugu. Piše o opštoj dezorijentaciji, vulkanu očaja i mržnje, beznađu i haosu, groteski i tragediji, krvavom ambisu i bezumnoj, neizmernoj bedi... Beleži da će izgleda umreti s Jugoslavijom, a kasnije zapisuje kako je nažalost preživeo njen raspad samo da bi bio svedok krvavog građanskog rata.

Njegov stil pisanja je jednostavan i jasan, živ i zanimljiv, povremeno i duhovit. Čitalac ima utisak da mu se Đilas obraća kao bliskom prijatelju, rođaku - neusiljeno i bez imalo nadmenosti. Beležeći svoje razgovore sa našim i stranim novinarima, intelektualcima i umetnicima, ličnostima iz političkog života, stranim diplomatama, Đilas dodaje kako je govorio onako kako misli. U stvari, činio je to celog života i zato postao svetski poznat disident i dugogodišnji politički zatvorenik.
Duboko je razočaran političkim vođama, posebno srpskim i hrvatskim, osuđuje „Miloševićevo vlastoljublje” i „Tuđmanove zlokobne koncepcije”. Govori o „zaplivanju Srba i Hrvata u krv – krv svoju, budući su u biti ako ne isti, a ono sličan narod” i „vidi i osjeća Jugoslovene u bezumnom, besciljnom međusobnom istrebljivanju”. Možda ipak najviše tuguje nad srpskom nesrećom. A jedno od njegovih proročanstava je da će Srbi biti najveći gubitnici. Predviđa da će Zapad pomoći antisrpsku koaliciju, rat se proširiti na Bosnu i Hercegovinu, na Kosovu izbiti ustanak. I da će u budućnosti drugi uređivati odnose između Južnih Slovena, da će oni biti nemoćni. A ipak, uverava sebe da će se najgore ipak izbeći, da će se rešenja pronaći. Nikad ne prestaje da se nada i nema sumnje da ni danas ne bi prestao.