O zbirci pesama pesnika mlađe generacije, Nenada Obradovića (1991) je nemoguće govoriti bez dve stvari: osmeha na licu i preispitivanja (pod uslovom da se pisanjem bavite). Već sam naslov, koji aludira na Judinu izdaju Hrista, govori o poziciji autora koji, praveći kompromise i jureći nebrojene nagrade za književnost (ima ih samo u Srbiji preko stotinu) doživljava otuđenje od sebe i od sopstvenog dela. Ne štedi Obradović ni instituciju nagrade, ni imena nekih od njih kojima se majstorski izrugava, ni onog koji čita stihove. Ludistički, uvek na ivici reportaže a opet poetski u svojoj suštini, Obradović čak i onda kad namerno sklizne u pojednostavljenu prozu, izlazi kao pobednik. Sama kupovina nagrađivanih knjiga, koju neki doživljavaju kao građansku dužnost (kao da je glasanje na izborima u pitanju) po Obradoviću predstavlja negiranje samog dela i stvaralačkog čina kao i energije koja je uložena u kreaciju. Osveženje na našoj književnoj sceni-ledeni tuš ili erupcija vulkana, to presudite sami.
