DOMAĆE KNJIGE

Vladalac Nikole Makijavelija najuticajniji je politički traktat renesanse i jedno od najprovokativnijih dela političke misli uopšte. Napisan u vreme dubokih potresa u Italiji, ovaj kratki priručnik otkriva kako se moć stiče, održava i gubi. Makijaveli bez ulepšavanja analizira mehanizme vlasti, prirodu ljudi i opasnosti dvorskih spletki, upozoravajući da vladar mora biti i hrabar lav i lukava lisica kako bi prepoznao zamke i nadvladao neprijatelje. Ovo je knjiga koja ne slavi okrutnost, već promišlja nužne, ponekad i neprijatne odluke koje vladar mora doneti radi stabilnosti države. Makijaveli ističe važnost podrške naroda, pouzdanih vojnika i odlučnosti pri sprovođenju reformi. Njegove poruke i danas izazivaju rasprave, jer otkrivaju surovu ali realističnu logiku politike.

Klasik političke filozofije

Pošto, dakle, vladalac treba da dobro podražava životinju, on mora znati da se uvuče u kožu i lisice i lava, jer lav ne ume da izbegne zamku, a lisica ne može da se odbrani od vuka. Treba, dakle, biti lisica pa poznavati zamke i lav pa plašiti vukove. Onaj ko ume da bude samo lav, ne poznaje svoj zanat. Stoga mudar vladalac ne treba da bude od reči kad mu to ne ide u račun i kad se promene okolnosti u kojima je dao reč.

Vladalac se smatra jednim od prvih dela moderne političke filozofije, koje je oštro raskinulo sa dominantnim doktrinama o politici i etici. U kontekstu razjedinjene Italije XVI veka, podeljene kako među moćnim plemićkim porodicama tako i među velikim stranim kraljevstvima koja su vladala njenim delovima, Makijaveli sastavlja jedinstven traktat o uslovima konstituisanja italijanskog nacionalnog jedinstva. Po njegovom shvatanju, idealni vladalac je istovremeno hrabar ratnik, lukav političar, dorastao politici koja instrumentalizuje moral i religiju.

Stoga je ovo delo izazvalo burnu reakciju savremenika, naročito crkve, a Makijavelijevo ime je ostalo sinonim za beskrupuloznu i pritvornu politiku dominacije koja se drži načela da cilj opravdava sredstva. Iz konciznog pogovora Jugane Stojanović čitalac otkriva da je inače trezveni i hladni firentinski sekretar bio strasni rodoljub radikalnih ideja, što doprinosi objektivnom sagledavanju njegove političke misli.

„Na velikom raskršću istorije, kada se odlučno odbacuje srednjovekovno metafizičko učenje i usvajaju empirički metodi razmišljanja, zasnovani na racionalnim, naučnim principima, Makijavelijevo delo se javlja kao fascinantno svedočanstvo razlaza između mita i realnosti, između vere i sumnje.“ – Jugana Stojanović

Sun Cuovo Umeće ratovanja jedna je od najpoznatijih i najznačajnijih studija o strategiji ratovanja u istoriji čovečanstva. Tokom vekova ovo delo uticalo je na istočnjačku vojnu misao i filozofiju, a u drugoj polovini dvadesetog veka u potpunosti izmenilo zapadnjačko sagledavanje rata, poslovne strategije i diplomatskih odnosa.


Vladalac upečatljivo pokazuje u šta se sve, pod raznim izgovorima, pretvara politička moć. Tu je opisan smisao politike i tehnike koji dočarava renesansu, ali sve što je rečeno tada važi i danas. Makijaveli je oblikovao opšta načela političke manipulacije i zloupotrebe, dao studije karaktera i principa vlasti.

Vladalac je studija o politici koju je napisao Nikolo Makijaveli 1513. godine.

U ovoj studiji Makijaveli proučava puteve i načine dobijanja aristokratske vlasti. On jednostavno piše studiju o politici tog vremena koja se oslanja na načelo ”cilj opravdava sredstvo” tj. ”vladalac smije da upotrijebi sva sredstva u državnom interesu.”

Na Makijavelijevim stavovima stvoren je novi stav u politici nazvan po njemu- makijavelizam. Vladalac je Mekijavelijev dar Medičijevima i baziran je na njegovom znanju o djelima velikih ljudi. Makijaveli piše o onima koje je lično poznavao i sa kojima je imao politička iskustva, kao i onima koje je čitao i proučavao.

Za Makijavelija kažu da se rodio otvorenih očiju. Bio je realista koji je umeo da gleda.Politički mislilac, pisac i jedan od najčuvenijih stratega svih vremena, Makijaveli pretresa opasnosti od konspiracija, naime razmatra vitalne elemente u osvajanju i održavanju vlasti, a koji su još i danas aktuelni, bilo u monarhijama ili republikama.'