DOMAĆE KNJIGE

Ovo je priča o gradu u kom se stanovnici iznenada razbolevaju od nepoznate bolesti, bolesti koja isto tako iznenada nestaje bez objašnjenja. No svi hrle da je zaborave kao da se nikad nije dogodila. Vlada briše sve dokaze o njenom postojanju.

Priča koja se služi mnogim elementima naučne fantastike, ali samo ako se čita „iz prošlosti“ – naime, ono što je izgledalo nemoguće devedesetih, danas je i te kako realistično. U velikoj meri, protagonista romana je grad, kosmopolitski i prosperitetni zapadni svet nad koji se nadvila velika pretnja: polako, ali sigurno, njegovi stanovnici postaju lak plen tišine i nepokretnosti. Kada zlo preraste u epidemiju, prva reakcija vlade jeste da nepoznato predoči tako da građanima ostavi prostor za nadu. Alarm je strogo zabranjen.

Atmosfera romana podseća na Orvelovu 1984 i film Džona Karpentera Njujork 1997.

Aluzije na svet u kome danas živimo su jasne: umor Zapada, sveopšte odumiranje humanosti, filozofija potrošnje, licemerje medija, politike i društvenih normi.

Književna vrednost knjige leži u Arguljolovoj sposobnosti da uz ironiju opiše sam proces nestanka ljudi i živog grada. Svi sastojci postmodernog romana su tu: alegorijski realizam, neizvesnost, prevlast prostora nad vremenom.

Razlog pošasti osvojio je nagradu „Nadal“ 1994. godine.

Po završetku studija starogrčkog i latinskog, Leonardo Karači odlazi na Siciliju, gde se ukrštaju mitski antički svet kojim je opčinjen i svet bola i ljubavi u koji kao mladić prvi put stupa. Zaljubljuje se u zavodljivu plesačicu Irene, s kojom provodi nekoliko strastvenih dana. Irene, međutim, mora da prati svoju trupu i odlazi uz zahtev da se ljubavnici ponovo susretnu na Lampeduzi. Posle nekog vremena, Leonardo se zapućuje na ovo neobično ostrvo, nesvestan da zapravo kreće na veliko putovanje koje će ga zauvek promeniti.

„Silueta Lampeduze bila je ravna i ogoljena: činilo se da nikakva obilnija vegetacija ne ublažava suvoću oker boje njenog torza. Samo su oskudne grupe palmi protivurečile toj apsolutnoj sterilnosti nepravilnih visova. Jedna jedina svetlost, ona sa svetionika, razgonila je polutamu. Od pogleda na taj uznemirujući pejzaž steglo mi se u grlu. Nejasne slutnje saletale su me dok sam posmatrao ogromne procepe u prečniku ostrva; bilo je to nekakvo nedokučivo predosećanje čijeg se ždrela čovek plaši sluteći da u njemu može pronaći tužnu nemoć teskobe.“

Na ovom nesvakidašnjem mestu, Leonardo se survava u ponore sopstvenog bića, a onda dopušta ostrvu da ga potpuno osvoji – sjedinjuje se s prirodom, duge letnje dane provodi u lovu, ribolovu i uzbudljivim dogodovštinama sa ostrvljanima, istražujući neukrotive stene i burno more. Kroz ovaj proces, autor detaljno istražuje moć koju strast i lepota imaju nad čovekom, a onda vešto i gotovo neprimetno osećaj bola i samoće ustupa osećaju pripadanja i mira.

Ipak, poput Lampeduze i njenih skrivenih čari, život donosi preokrete – novu ljubav, rat, gubitak, daleko putovanje. A da bi život u celosti razumeo, junak se mora vratiti tamo gde je sve i počelo. Na Lampeduzu.