DOMAĆE KNJIGE

Agonija književnosti Slobodana Grubačića pretresa ključna pitanja savremene teorije književnosti: Šta se, u vremenu koje nazivamo svojim, događa s temeljnim pojmovima književnog sveta? Propitujući radikalne poremećaje i duboku relativizaciju pet oslonaca umetnosti proze ‒ autora, naratora, junaka, čitaoca i teksta ‒ ona osvetljava ne samo složene odnose između pisca i njegovog junaka, naratora i čitaoca već i neizvesnu sudbinu samog teksta: žive pesničke reči okovane slovima.

Da li književnost, onakva kakvu smo nekada poznavali, nestaje u neodređenosti romana, u žanrovskoj neizvesnosti poezije...? Da li se njen smisao rasipa u višeznačju, u odbacivanju jezičkih stega, u eksperimentu i inovaciji koji književnost izbacuju u orbitu iskonske neizvesnosti, neprestano dovodeći u pitanje sve što je vekovima verovala o sebi ‒ svoje postojanje, svoju svrhu, sopstveni razlog trajanja?

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

U prepoznatljivom stilu, s epigramski sažetom duhovitošću i psihološkim zapažanjem, Grubačić je oblikovao korpus tekstova koji, po zgusnutosti kazivanja i po tome kako se u njima raskrivaju osnovne teze o teško razrešivim pitanjima literarnog teksta, predstavlja sintezu njegovih najzrelijih ostvarenja. Nastale na ukrštaju poetoloških, književnoistorijskih i kulturnoteorijskih razmatranja, ove studije svedoče o ozbiljnom preispitivanju nekih od ključnih fenomena savremene svetske književne misli.

„Briljantni ogledi!“ (Volker Kloc)

„Vatromet novih saznanja, dragocenih, neočekivanih uvida.“ (Volfgang Prajzendanc)

„Čovek široke teorijske kulture. Jedan od retkih koji su se uzdigli nad uske šančeve struke.“ (Nikola Milošević)

U ovoj knjizi o Andriću ništa nije moglo biti pridodato ili prenaglašeno. Ona samo otvara vrata kroz koja čitalac ranije nije kročio, i kroz koja nisu prošle ni prethodne analize, čiji su autori u Andrićevim tekstovima s dobrim razlozima pronalazili drugačiji potencijal: zagonetku života, tragičnu ironiju istorije ili folklorni simbolizam. Ali ne i sav haos privida i laži, kojim biva zaglušen ne samo život pojedinca, nego i cela epoha.

Svi zvuci zvona: glas slomljenog srca kod Rilkea, bolna kantilena Andrićevog dvojnika Galusa, ironija Manovog zvonara fra Klimenta i zloslutno proročanstvo Kafkinog seoskog lekara, preobražavaju se i slivaju u jednu melodiju koja nadvladava sve zvuke. U melodiju što kao cantus firmus zasniva smisao umetnosti. On se ogleda u težnji ka antagonističkom jedinstvu celine, ali i u napetom sudaru svega postojećeg: stalnosti i promene, privida i otrežnjenja duše, zanosa i patnje, ekstaze i klonuća, života i smrti.