DOMAĆE KNJIGE

Od momenta svoga prvog pojavljivanja na engleskom jeziku kod čuvenog izdavača Cambridge University Press, 1987. godine, knjiga Vlade Petrića "Konstruktivizam u filmu" izvršila je snažan uticaj na recepciju sovjetskog reditelja dokumentarnog filma Dzige Vertova u anglosaksonskom kulturnom krugu. Taj se efekat odrazio ne samo na poimanje Vertovljevog "Čoveka s filmskom kamerom", remek-dela eksperimentalnog dokumentarnog filma kojem je knjiga prevashodno posvećena, već i na razumevanje Vertovljevog doprinosa filmskoj umetnosti i filmskoj misli u celini. Plod Petrićevog dugogodišnjeg rada na Vertovljevom celokupnom delu, manifestima, ogledima, i dnevničkim zapisima, "Konstruktivizam u filmu" nastajao je u dinamičnom, ponekad primetnom, a ponekad neizrečenom, stvaralačkom dijalogu autora sa kolegijalnim i širim kulturnim i intelektualnim okruženjem. Na taj način, uz filmsko i pisano nasleđe sovjetskog reditelja, dijaloški aperceptivni fon Petrićeve knjige predstavlja jedan heterogen kulturno-istorijski, intelektualni i ideološki asamblaž: pre svega Vertovljev neposredni kulturni, intelektualni i širi društveni

" Štampanje prvog izdanja knjige OSMA SILA završeno je 4. novembra 1971. godine, što bi moglo ukazivati na to
da je njeno objavljivanje bilo prioritet i da je završeno u izuzetno kratkom roku, jer nije bila
reč tek o jednoj autorskoj monografiji, već o delu koje je ambiciozno dizajnirano (dizajn arh.
Slobodan Mašić; realizacija Studio Structure Beograd), za koje je pregovor pisao Jovan
Ćirilov, a čiji je sadržaj preveden na engleski, nemački i francuski jezik. Izbor fotografija, u
bloku od njih 25, sastavni je deo knjige. U vreme kada je „Osma sila“ bila široko čitana i diskutovana u kulturnoj javnosti, na našim fakultetima nisu postojali predmeti poput sociologije masovnih komunikacija, teorije medija, studija medija itd., niti magistarske i doktorske studije u ovom domenu. Značaj ove knjige danas je utoliko veći što je broj medija i medijskih profesionalaca izuzetno veliki, a da pri tom sami mediji u borbi za ostvarenje što većeg profita ne zapošljavaju najkvalitetnije i najstručnije profesionalce, a u procesu rada ne omogućavaju svojim zaposlenim doedukaciju koja je u svetlu savremenih društvenih i tehnoloških promena apsolutno neophodna. Stoga ovu knjigu vidim i kao specifičan pledoaje za samoedukaciju, jer je upravo i pisana u procesu samoedukacije jednog reditelja koji, iako je završio tri fakulteta, na njima nije imao prilike da se upozna za fenomenom televizije, i odlučio je da se samostalno obrazuje kroz proces istraživanja i pisanja knjige. Upravo mi se čini da je samoobrazovanje kroz istraživački rad danas zanemareno, jer se uvrežilo mišljenje da je učenje kroz praksu, kroz sopstvenoo iskustvo – dovoljno, uz povremeno (izuzetno retko) prisustvo nekom kraćem seminaru. -- (MIlena Dragićević Šešić)"

Prevedena sa engleskog jezika, ova knjiga je od izuzetne važnosti na svetskom nivou; tačnije, u pitanju je doktorksa disertacija koju je Vlada Petrić odbranio 1973. godine na Njujorškom univerzitetu (prvi doktorski rad iz oblasti filmologije u SAD-u), čime je filmu dao novi intelektualni status u američkoj akademskoj sredini. Iako je prva filmska škola u SAD-u ustanovljena već 1929. godine (Škola filmskih umetnosti pri Univerzitetu Južne Kalifornije) i bila usko povezana sa Akademijom filmskih umetnosti i nauka, institucijom koja dodeljuje Oskara i koja je i sama ustanovljena svega dve godine ranije (1927), u samom početku se radilo o dodiplomskim studijama bitno skromnijim i drugačijim od onih koje su zaživele tokom idućeg veka. Od ovih prvih, uglavnom pragmatično orijentisanih koraka do oko sto pedeset bogatih i raznovrsnih programa filmskih studija u savremenoj Americi prošlo je skoro sto godina, a Petrićeva disertacija hronološki stoji na pola tog puta, obeležavajući prelazni trenutak ka poimanju filma kao područja ozbiljne naučne aktivnosti u američkom obrazovnom sistemu. (Prof. dr. Aida Vidan)

U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković

„Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri

„Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!”

Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao.

Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije.

Kao svojevrsni atlas filmskih uspomena na XX vek, dvosatni video esej Zid uspomena/Wall of Memories (1997) Vlade Petrića, manifestuje se kao neka vrsta Mnemosininog atlasa, monumentalnog projekta Abija Varburga (Aby Warburg), u formi savremenog medija - digitalnih pokretnih slika.

Na sličan način Petrićevo živo interesovanje za suštinu stvari, vidljivog materijalnog sveta koji nas okružuje, iskazuje i knjiga Uvođenje u film, u kojoj je on vešto razglobljavao, rastavljao i analizirao različite aspekte filmske forme i njenog nastajanja.

Možda je na ontološkom nivou njegov pristup filmu bio sličan pristupu slavnog nemačkog teoretičara filma Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer) koji je isticao potencijal filma da beleži i razotkriva materijalnu stvarnost i posmatra svet iz drugačije perspektive. Pod uticajem ruskog formalizma i sovjetske škole filmske montaže, Petrićev metodološki i analitički pristup filmu upućuje i na teoriju Sergeja Ejzenštajna koji je posmatrao građenje filmske forme polazeći od njene najelementarnije komponente, pojedinačnog kadra. Za Ejzenštajna je na ovom mikroskopskom nivou filmska sličica predstavljala kreativni konstrukt filmskog autora sačinjen od sirovog filmskog materijala.

Posmatrano u celini, Uvođenje u film predstavlja upravo konkretizaciju samog čina rastavljanja da bi se ponovo sastavio i samim tim upoznao “objekt znanja”, uz sva njegova značenja. U ovom pogledu Petrićev postupak i metod pisanja liči na rad reditelja koji stvara film. Mnogi proučavaoci i teoretičari filma nisu filmski stvaraoci, ali Petrić je imao dragoceno iskustvo reditelja koji je radio na televiziji i filmu, i to iskustvo je uticalo na njegove teorijske refleksije u ovoj knjizi. U razgovoru s Milošem Jevtićem 1989. godine Petrić je otkrio kako je uvek osećao unutrašnji sukob između emocionalnog i racionalnog, kreativnog i analitičkog, i da je bio opsednut detaljima što ga vuklo profesiji pedagoga, kritičara i teoretičara više nego čistoj kreaciji. Uvođenje u film može se posmatrati kao subjektivni izraz filmskog sveta jednog reditelja iskazan rečima, umesto pokretnih slika... Ana Grgić, 2022

Prof. Vladimir Vlada Petrić, filmski i televizijski stvaralac, pedagog i istoričar filma i televizije, autor više značajnih knjiga iz ovih oblasti, profesor i osnivač filmskog arhiva na Harvardu (SAD), u viši navrata je razgovarao sa Melihom Pravdić za Radio Beograd 2. Intervju je ostao samo u pisanom obliku, autorizovan i dovršen. U ovom intervjuu prof. Petrić na lični zahtev, postavljajući to kao ultimatum, ponajmanje govori o umetnosti, filmu, pozorištu... Možda do ovoliko neposrednog razgovora o mnogim delikatnim pitanjima ne bi ni došlo da su se sagovornici striktno držali uobičajenih tema.