Već sam naslov Lukačeve knjige kratkih priča nagoveštava duhovito štivo. Mada u prvoj priči junakčitalac kaže kako mu „ne treba ni znanja ni zabave, već riječi koje će mi olakšati ćutanje“, Lukač uspeva da izbegne poučavanje, ali ne i ono što je zajedničko i minijaturama na jednoj i razvijenijim pričama na tri stranice – ironiju i samoironiju koja će itekako zabaviti čitaoca, ali i ostaviti ga zamišljenog nad svakim segmentom ove proze. Svoje priče gradi od snoviđenja i uličnih prizora, secira stvarnost i suptilno se ruga književničkom pozivu i književnicima, čitaocima, političarima... život pretvarajući u nonsens, paradoks i grotesku, u svojevrsnu ljudsku menažeriju.
