Proizvodi

Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.

Mnogi značajni ljudi su pokušali da definišu i objasne šta je u stvari poezija?

Neki su je nazivali brodom ljubavi, a neki su smatrali da je njena britka reč najsavršenije oružje, ali ipak, mislim da je poezija ono što ostane u čoveku, kad se sve raspadne i razbije u najsitnije komade. Svi ti komadići su niz isprepletenih, uzvišenih emocija koje pesnik izglanca, pa tako istančano i čisto iznese ispred čitaoca.

Da bi došao do uzvišenosti emocija, moraš bos gaziti kroz užarenu lavu, moraš sići do samih vrata pakla, a ne preći granicu i kada svako slovo u pesmi suzom ispereš, e tad, kad dušu ogoliš, nastane pesma...

Poezija nije džabe ženskog roda, ona je kao žena. nežna, krhka, a u isto vreme britka, čak i ubitačna... Poezija ‒ večita težnja ka savršenom.

„Grad nevidljivih ljudi“ je zbirka istinitih priča autorke Violete Marić Penić o ljudima kojima je, nažalost, ulica dom i koji su svoje živote i svetove zamenili uličnim. Ti ljudi su zbog svoje neugledne spoljašnosti vrlo primetni, a autorka ih paradoksalno naziva „nevidljivim“, kako bi dodatno skrenula pažnju institucija i društva na njih. Ovaj maestralan, gotovo „poetski“ obrt ‒ nazivajući ih „nevidljivim“ ‒ prouzrokovaće, nadam se, pozitivne reakcije i oni će i za pojedince i društvo postati „vidljiviji“, posebno kada pročitamo ove njihove i Violetine priče koji su dirljive, a ujedno i razborite, ali su i svedočanstvo i potvrda da život piše najbolje romane.

Detinjstvo je hram u koji, s vremena na vreme, pobožno ulazimo i priželjkujemo neke prošle dane. Nisu svi oni podjednako svetli. Naprotiv, ima i onih teških, okrutnih i i tamnih trenutaka koji iskrsavaju pred nama čak i kad ih ne zovemo.To su oni momenti koji zauvek obeleže čoveka i njegovu budućnost.

Violeta Penić u svom romanu polazi na čudesno i teško putovanje u prošlost. Miša Ježević, glavni junak priče, osetiće celog svog usamljeničkog života teške trenutke odrastanja. Prateći temu nasilja u porodici i društvu, autorka vešto prepliće nekoliko ljudskih sudbina i s gorčinom prati njihove živote. Aktuelna tema današnjice-nasilje-ovde će poprimiti šire, univerzalnije značenje. Nije to samo nasilje koje u mladosti doživljava Miša, to je i nasilje koje se dešava oko nas, a često to i ne znamo. Ipak, ono što znamo je da mnogo više osuđujemo, sudimo drugom, čak i kad dovoljno ne znamo.

Radnja romana teče dinamično s povremenim vraćanjem u prošlost i ta retrospekcija još više oblikuje junake i njihovu unutrašnju borbu. Poseban akcenat autorka stavlja na psihičko stanje svog junaka koji u zatvorenom prostoru, iza rešetaka, nalazi svoju slobodu i mir. Dve paralelne životne priče Mišića i Ranka kao da su izjednačene, a, ipak, svaka od njih krije svoj “vrisak detinjstva“. Samo oni koji su proživeli crnilo najlepšeg doba mogu shvatiti život i nositi nečujno breme u srcu. Takav je i glavni junak. On se ne pravda, ne pokazuje kajanje i ne traži sažaljenje iako ga sredina osuđuje na izgnastvo. Samo je jedno svetlo u tami, a to je ljubav, koja glavne aktere drame ponovo preobražava u ljude.

Slike života u romanu Violete Penić date su uverljivo jasnom i jednostavnom rečenicom, a pažnja čitaoca ne prestaje do kraja romana. Ima, čini se, nešto simbolično i u imenima junaka kao što su Milica, Ranko, Miša, Srećko... Kao da njima autorka želi ublažiti tugu i nemoć koja se provlači kroz ceo roman. Kraj priče, iako tragičan, donosi optimistički stav autorke nagoveštavajući i poruku da život ima smisla jedino ako je proživljen za drugog i ako tog drugog upoznamo dovoljno pre nego ga za bilo šta osudio.

Violetin jecaj nad nesrećom i ovo teško putovanje životom ima za cilj da nas natera da osluškujemo srca, da se saosećamo i da se „umrlo detinjstvo“ ne ponovi nikom.

Pitko, jasno i izuzetno snažno osećanje ljudskosti prožima svakog ko čita ove stranice.

Čitaoče, samo srcem možeš ublažiti vrisak sa stranica Violetine knjige. Osluškuj ga uvek.

Jadranka Ćulum, književnik

Čitajući poeziju Violete Penić negde unaokolo glave motala mi se muzika Garavog sokaka, pronalazio sam u mislima sličnosti, kojih dakako nema, ali sam se svojski trudio, da je se oslobodim, a nisam umeo… Jer…
Jer, valjda ta ravničarska tuga iz koje potičemo, misli isto na ženski i na muški način.
Očigledno je da je Violeti čika doca nije preporučio da piše pesme…
Očigledno je da je Violeta imala potrebu da svoj život pretoči u stihove…

Očevidno je da je Violeta Penić po vokaciji pesnik, koja je smogla hrabrosti i volje da svoje emocije podeli sa širokom čitalačkom publikom. Pesnik po difoltu ima potrebu da multiplikuje sopstvene emocije, i ima pravo, da od onih koji je čitaju zahteva poistovećenje. Kod ove poezije, teško da ćete naći taj inpuls, tj. namernu želju autorke. No svakako želja, da se ta emocija podeli na papiru je ono čemu svi intimno težimo a to je toliko teško u ovom rogobatnom vremenu dobiti – malo ljubavi i razumevanja, čemu autorka stremi…

Violeta je nepretenciozni pesnik, koja svoje emocije pruža na dlan svakom dobronamernom čitaocu, jer, priznajem, u svojoj dugogodišnjoj karijeri nisam pročitao tako dobro “zbrkanu pesmu” kao ZBRKANU PESMU Violete Penić. Naprosto, u stihu “i gde počinjem ja, a završavaš ti?” - sve je rečeno o ljubavi, večitoj temi… Nađite bolje (sem, one Hristu pripisane Ljubav je zakon)!
A pročitao sam tonu zbrkanih pesama… I, nisam recenzent da bih Vam objašnjavao svu lepotu njene poezije, već skromni uvodničar.

Poruke koje Vam Violeta Penić šalje su univerzalne, Ljubav je kada ostanete bez voljene osobe i nosite je u srcu i mislima ponekad jača nego kada je manifestujete sa voljenom osobom tet a tet, prikrivena za sve druge sem za pesnika koji je rečju zna opisati i upisati za pokoljenja. Na Vama je dragi čitaoci da prepoznate ono na šta Vam Violeta ukazuje, i, da se dabome, Bože zdravlja i sreće, prepoznate u njenoj poeziji, bar Vi kojima je poezija bliska kao i život koji živite i vazduh koji udišete.

Preporučujem za čitanje i razmišljanje! - Stevan Krstec Starčinski