DOMAĆI AUTORI

Očarana Norveškom, Isidora Sekulić pre sto deset godina ispisuje Pisma iz Norveške, jedinstveno klasično delo, prvi moderan putopis u srpskoj književnosti 20. veka.

Pored toga što je živela u godinama burnih istorijskih dešavanja, ni tadašnja književna kritika nije bila spremna za književnost žene koja je kroz život išla sama i sa idejama budućeg vremena. Ipak, sve to nije predodredilo ni njen životni ni stvaralački put. Stekla je široko obrazovanje, bila je poliglota, interesovala se za druge kulture, te je mnogo putovala. Uz sve to, čitanje je za nju predstavljalo nepresušno izvorište nadahnuća i spoznaje sveta. „Saputnici“ su prvi put ugledali svetlost dana 1913. godine, a „Pisma iz Norveške“ 1914. godine. Dakle, ove i naredne godine obeležava se 110 godina od njihovog objavljivanja, a mi ih i danas čitamo i nalazimo u njima mnogo toga što prepoznajemo kao naše, odnosno savremeno. To potvrđuje da je Isidora Sekulić u svojim delima iznedrila ono što bismo mogli odrediti kao univerzalno u sveopštem ljudskom iskustvu.

Ovo izdanje je dragoceno i po tome što je predgovor napisao profesor Jovan Delić.



Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu. Zbog očevog posla, detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Rano je ostala bez majke. Zahvaljujući očevom stavu, ali i sopstvenoj želji da se obrazuje, posle završene gimnazije u Zemunu, pohađala je Višu žensku školu u Novom Sadu, Srpsku učiteljsku školu u Somboru, i potom se usavršavala u Budimpešti. Doktorirala je 1922. godine u Berlinu. Znala je nekoliko svetskih i klasičnih jezika, te je ostavila neizbrisiv trag i kao prevodilac. Godine 1939. izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, postavši tako prva žena akademik u Srbiji.
Umrla je 1958. godine u Beogradu.

Povest o ljubavi između monaha Irineja i mlade pijanistkinje Ane Nedić koji se zaljubljuju jedno u drugo dok priređuju liturgijsko-muzičke koncerte u Bogorodičinoj crkvi. Shvatanje suprotnosti između duše i tela, neba i zemlje, čistih osećanja i telesne požude nosi junake romana kroz intimne drame i sam zaplet.

„Sve što čovek radi, samo je priprema da se doživi ljubav.“
„Jednostavan je čovek dotle dok božiji darovi u njemu nisu naročito razvrstani i imenovani, ni po smislu ni po dejstvu i moći. Takav čovek je tih i blago osvetljen kao crkvica u kojoj gore mnogo svetiljaka užeženih od raznih darovalaca, namenjenih raznim ciljevima, zemaljskim i nebeskim, i koje se u trajnom miru gase i ponovo pale. I samo svetle.“
Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 - Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Кostiću, Petru Кočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.