Hotel Zagorje je priča o normalnosti u nenormalnim uslovima. To je priča o devojčici koja odrasta u dva sveta. Jedan je svet sličan svetu skoro svake devojčice njenih godina. To je svet lutkica i krpica, došaptavanja sa drugaricama, igranja lastiša, prvih simpatija, a kasnije, sa odrastanjem, svet prvih cigareta i đus-votki, prvih poljubaca i muzike. Svet u kojem prvi odlazak u diskoteku predstavlja najvažniji događaj u životu.
Drugi je svet izbeglice iz Vukovara. Svet u kojem život staje u prinudni smeštaj, u sobicu od devet kvadratnih metara koju deli sa majkom i bratom, svet čekanja da se vrati otac kojem se svaki trag gubi na Ovčari, čekanja da se dobije stan, to jest da život konačno počne. To je svet u kojem „postoje dvije rečenice koje žive negdje na nebu“, rečenice koje nikad nisi čuo. „Jedna je Tata je živ, a druga Dobili smo stan.“
Kroz ta se dva sveta Ivana Simić Bodrožić kreće majstorski, bez trunke patetike ili mržnje prema bilo čemu ili bilo kome, nekako sa lakoćom, iako nam je svima jasno koliko to mora da je teško.
Za roman Hotel Zagorje Ivana Simić Bodrožić je dobila nagrade „Josip i Ivan Kozarac“ (Povelja uspešnosti), „Kočićevo pero“, Banjaluka – Beograd (za vanredne uspehe u savremenoj književnosti) i „Kiklop“ – za najbolje prozno delo u 2010. godini.
