ŠEJTANOVE SENKE

Stevan Šarčević spada u one autore fantastike koji vole da se poigravaju zamišljanjem alternativnih budućnosti. Toga su svedoci svi koji su čitali njegove predhodne romane: “Sam ispod šljive”, “Dan posle kraja” itd. Logičan nastavak bio bi i poslednji roman tog serijala “Šejtanove senke”.
Novina u pomenutom delu je što se pisac poigrao i onom, ne baš retko pominjanom varijantom mogućeg futurizma po kojoj su gotovo ceo kontinent preuzeli radikalni islamisti. Na prvi pogled to izgleda nemoguće, a da li je? I Iran je nekad bio poprilično moderna država koja je obećavala. Bake su nosile šarene i kratke suknje, za razliku od njihovih unuka koje ne smeju bez zara. Šarčević razrađuje opciju u kojoj demokratija i ljudska prava maksimalno degradiraju, što se nekoliko puta tokom istorije i dešavalo. Stari kontinent trenutno je u ideologiji tolerancije, poštovanja multi kulturalnih razlika. Mnoge države primaju na desetine hiljada stanovnika iz trećeg sveta prvenstveno razmišljajući da im je potrebna radna snaga. Na pitanje kako će se broj tolikih migranata odraziti na promenu kulture, mnogi zapadnjački režimi odgovaraju da će se novajlije ako ne pre, a onda kasnije, u drugij ili trećoj generaciji, prilagoditi sredini u koju su došli i asimilizovati u nju.
Autor “Šejtanovih senki” pak obrađuje suprotan scenario. Onaj po kome se novajlije nisu prilagođavale već su rešile da prostor u koji su stigli prilagode sebi.
Uz izuzetak Rusije koja u toj realnosti povraća formu carevine i Tevtonske Unije koju čine Nemačka sa skandinavskim zemljama, ostatak kontinenta ili spada u proširenu Tursku Imperiju ili u Zapadni Kalifat sa sedištem u Parizu. Da bi se nove muslimanske tvorevine obezbedile od revanšizma hrišćana koji žive u odeljenim četvrtima, režimi su počeli da forsiraju upravo one najtvrdje islamske struje.
Konstanta koje se Stevan Šarčević drži i njegov lični potpis je da stvarnost koju je zamislio ne umiva. Kao i u predhodnim delima, on se odlučio da ogoli čak i najniže porive ljudskih bića, a ljudi kao ljudi, uglavnom su najsuroviji kad dobiju veliku moć ili vlast nad drugima. Moćnici se u tom slučaju retko libe od seksualnog iživljavanja i nad onima koji ih ne žele. Sve uz primese sadizma. Ako neko preti da relativizuje ili ugrozi nečiju moć, ne preza se od nanošenja najstrašnijih bolova.
Najsvetliji junaci, oni u kojima ljudskosti ipak ima, su Aleksa i Ana. Oni kao glavni junaci (ne samo ovog romana) imaju i neke više ideje i ciljeve, a nalik superherojima poseduju i određene moći.
Veštom metodom detektivske indukcije pisac nam postepeno otkriva ko su u stvari njih dvoje i iza čega stoje. Aleksa deluje kao pasivniji, ali obazriviji dok je Ana koordinator većine akcija. Roman ne samo da ruši tabue braka, biseksualnosti (oba glavna junaka su biseksualna) već i tabu incesta jer iza velike moći koje imaju oboje stoji to da ovaj zaljubljeni i seksualni par čine brat i sestra i to blizanci. Od majke velike čarobnice.
Neke od ideja koje nam se nameću dok čitamo su i te da su religije zlo, da guše svaku ljudsku slobodu i individualnost. Zato će, kad dobiju moć putovanja kroz vreme, glavni likovi iskoristiti hod po vremensko-prostojnoj osi i unište zametke svih religija u prošlosti. Ipak, kada vidimo varijantu i bez religija, (što i danas možemo primetiti u smislu da ateistička Severna Koreja nema nimalo manju diktaturu ni kršenje ljudskih prava od teokratskih zemalja), shvatamo da čovek može da bude surov u svim varijantama bitisanja i da će moćnici uvek naći izgovor da muče običan puk ako to žele i da se surovo razračunavaju sa neistomišljenicima ma šta oni predstavljali.
Uprkos sličnostima Alekse i Ane, čini se da sam kreator svemira koga će Aleksa sresti na kraju, a koji odbija da se nazove bogom, imati više poverenja njega nego u Anu sklonu akcijama pa se čini da će roman imati i nastavak i to takav da će on Aleksa biti razumniji lik na bitnijem zadatku.
Da je roman obavljen u Americi i umiven od previše horora, perverzija i tabua, lako bi mogao biti filmovan i uvršten u još jednu storiju o superherojima. Ipak autor bira da je autentičan, pa surove ljudske psihe često daleko gore od divljih zveri, ne želi da prebojava u ružičaste nijanse i time zaliči na more sličnih knjiških ili filsmkih dela. I oni koji ne vole šokove u tolikoj dozi, morali bi da priznaju da je Stevan Šarčević redak maher u osmišljavanju istih, a majstorstvo mu ne manjka i u kreiranju odličnih prideva, bogatih poredjenja i metafora i sklapanju dinamičnih i vrcavih dijaloga.