Proizvodi

Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine. Dve rupe dalje je Aleksa. Povremeno dobacuje nešto, ali odavde ga nikako ne razumem. Pomišljao sam da se prebacim u sledeći krater, ali noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su nam izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik?

Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu. Kad pomislim na stare dane koje sam mrzeo, a sada mi nedostaju, prožme me seta. Ona gotovo zaboravljena svakodnevica Bellanda sada mi se čini kao uzor mira i spokoja. Svet se promenio.

Republiku nisu zaposeli pesnici i džentlmeni, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori vršljaju po provinciji izbegavajući vojne postrojbe Unije i Republike, pa pljačkaju i siluju kao šakali. Imaju i oni svoje predatore, ali ni ti vukovi nisu ništa bolji od njih, s tom razlikom što ubijaju bez svedoka.

Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajper-bate ih primetili, pritajili se. Bum – bum. Avijacija istovarila bombe pa bega pre no što ovi dovuku protivavionce, ali su nam obezbedili minut zatišja kao stvoren za bekstvo. Iskačem iz rupe, grabim Aleksu i bežimo ka šumi. Samo da ne naletimo na minu. O bože, ovaj čovek se ponaša kao budala. Dok jurimo niz padinu kroz glavu mi prolaze meseci tumaranja kroz najopasnije predele Republike u potrazi za prokletom spravom za koju više niko nije siguran ni da li postoji. Unijske rakete su već odavno sravnile sa zemljom sve laboratorije Republike, a s njima je nestalo i mešetarenja po vremenskoj osi. Navodno, ipak postoji još jedan uzorak prostor-vremenskog adaptera i Aleksa je zapeo da ga pronađe po svaku cenu. Navodno je taj uzorak u rukama Rašine ekipe, bande za koju se pričalo kako je izuzetno opaka. Pratili smo vrlo rizičan trag.

Uzalud odvraćam Aleksu. Ja znam nešto čega on nije svestan. Meštani naselja kroz koja smo prolazili potvrđivali su moje najcrnje slutnje opisujući visokog tipa u vikoplastu. O da, znao sam tog čoveka. Raša Tudej nije bio niko drugi nego pukovnik Rastislav Jokanović. Njega i njegove ljude sam svojevremeno itekako dobro poznavao. Zajedno smo služili na Urus Martanu. Tada je zapovedao specijalnim jedinicama Republike. Jedinicama čija je svrha bila eliminacija neprijatelja. Možda reč “opasno” tačno opisuje njegovu bandu, ali nedovoljno precizno. Pre bih rekao da se radi o najbestijalnijoj sadističkoj hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala ruševinama Republike.

Naučno-tehnološke revolucije donele su radikalne promene, preobražavajući univerzuum u globalno selo. To je mesto kada naučna fantastika postaje naša stvarnost, i tačka u kojoj započinje stvaralačka misao pripovedanja Stevana Šarčevića. Izmaštani svetovi vode nas kroz nove dimenzije življenja ovaploćene u interplanetarnim vozovima, novim sojevima, implantima, veštačkoj inteligenciji, ali i osvešćuju spoznaju o opstanku ljudskih slabosti. Šarićevi prozni zapisi drže nas zarobljene u trenutku kada je ispred nas evolucija, iza nas revolucija, a mi u sredini – Viva la revolución!
U zbirci priča „Viva la revolución!“ Stevan Šarčević ostaje veran svom pripovedačkom stilu. Priče koje su pune emocionalnog naboja, strasti, ekstremizma, mračnjaštva, sve su samo ne – uobičajene. Apokaliptični prizori izazivaju strepnju u čitaocu od nadolazeće sveprisutne mračne budućnosti. Ali na kraju tunela nalazi se svetlo – ljubav. Virtuelna, zamišljena, bratska ljubav, ljubav različitih vrsta, ljubav prema lepim stvarima, ljubav radi ljubavi. Ona nagoni na borbu, ona spasava. Ona je opstanak. Da je ima više ili kad bi se shvatila njena moć, možda ni zamišljena crna budućnost ne bi bila tako crna, jer – All we need is love.

Danijela Milosavljević

Veoma je tanka granica između izazovnih avantura duše i vihora života, jer se u krug prepliću, mrse i (ponekad) konačno razrešavaju. Koren i početak svih nedaća je ljudska taština. Roman Stevana Šarčevića i Darka Savića majstorski prekraja tkivo mašte, prikazujući jedan zamišljeni svet; zapodenuti rat među svetovima i vrstama, viteštvo, legende i (prividna) magija, intrige, ljubav, monstruozne scene i još gore tipologije ljudi, tim slikama otkrivajući nešto što je dublje u nama, ono sa čim se uvek oholo borimo – ranjivost tela i nepostojanost duše, uz bitno prisustvo mračnih sila prirode i još mračnije ljudskosti.
Ovaj romansirani vidikovac se kreće u izbrušenom okviru nelinearnog pripovedanja, pritom ni trena ne gubeći na dinamičnosti, uz pregršt likova koji, pored fiktivnog vremenskog okvira radnje, govore razumljivim jezikom, noseći jasnu poruku o cikličnoj prolaznosti svega, gde se uvek vraćamo u kolevku, na početak.
Desya Lovorov