Detinjstvo je hram u koji, s vremena na vreme, pobožno ulazimo i priželjkujemo neke prošle dane. Nisu svi oni podjednako svetli. Naprotiv, ima i onih teških, okrutnih i i tamnih trenutaka koji iskrsavaju pred nama čak i kad ih ne zovemo.To su oni momenti koji zauvek obeleže čoveka i njegovu budućnost.
Violeta Penić u svom romanu polazi na čudesno i teško putovanje u prošlost. Miša Ježević, glavni junak priče, osetiće celog svog usamljeničkog života teške trenutke odrastanja. Prateći temu nasilja u porodici i društvu, autorka vešto prepliće nekoliko ljudskih sudbina i s gorčinom prati njihove živote. Aktuelna tema današnjice-nasilje-ovde će poprimiti šire, univerzalnije značenje. Nije to samo nasilje koje u mladosti doživljava Miša, to je i nasilje koje se dešava oko nas, a često to i ne znamo. Ipak, ono što znamo je da mnogo više osuđujemo, sudimo drugom, čak i kad dovoljno ne znamo.
Radnja romana teče dinamično s povremenim vraćanjem u prošlost i ta retrospekcija još više oblikuje junake i njihovu unutrašnju borbu. Poseban akcenat autorka stavlja na psihičko stanje svog junaka koji u zatvorenom prostoru, iza rešetaka, nalazi svoju slobodu i mir. Dve paralelne životne priče Mišića i Ranka kao da su izjednačene, a, ipak, svaka od njih krije svoj “vrisak detinjstva“. Samo oni koji su proživeli crnilo najlepšeg doba mogu shvatiti život i nositi nečujno breme u srcu. Takav je i glavni junak. On se ne pravda, ne pokazuje kajanje i ne traži sažaljenje iako ga sredina osuđuje na izgnastvo. Samo je jedno svetlo u tami, a to je ljubav, koja glavne aktere drame ponovo preobražava u ljude.
Slike života u romanu Violete Penić date su uverljivo jasnom i jednostavnom rečenicom, a pažnja čitaoca ne prestaje do kraja romana. Ima, čini se, nešto simbolično i u imenima junaka kao što su Milica, Ranko, Miša, Srećko... Kao da njima autorka želi ublažiti tugu i nemoć koja se provlači kroz ceo roman. Kraj priče, iako tragičan, donosi optimistički stav autorke nagoveštavajući i poruku da život ima smisla jedino ako je proživljen za drugog i ako tog drugog upoznamo dovoljno pre nego ga za bilo šta osudio.
Violetin jecaj nad nesrećom i ovo teško putovanje životom ima za cilj da nas natera da osluškujemo srca, da se saosećamo i da se „umrlo detinjstvo“ ne ponovi nikom.
Pitko, jasno i izuzetno snažno osećanje ljudskosti prožima svakog ko čita ove stranice.
Čitaoče, samo srcem možeš ublažiti vrisak sa stranica Violetine knjige. Osluškuj ga uvek.
Jadranka Ćulum, književnik
