Slikovitost pripovedanja Bojane Đoković svaku scenu iz senovitog sanatorijuma u švajcarskim Alpima prikazuje kao „skok u tamu“, književnu sliku dubina životnog udesa svakog od stanovnika tog mesta ispunjenog setom i tugom. Polifoni oblik fuge očekivanim kontrapunktovima oblikuje ljude i njihove sudbine, kao i duboku želju svakoga od njih da stvori imaginarnu sliku o sebi. Zato istina o njihovom životu nije aritmetičko središte, zajednički imenitelj činjenica ili stav autora prema konkretnom liku ili događaju, već duboko subjektivizovana pozicija pripovedača koji, beležeći događaje i ljudske sudbine, „prolazi kroz pakao svog unutrašnjeg bića“ (H. Hese).
Muzika, stara pisma,
delovi garderobe, fragmenti sećanja, krhotine razbijenih života... sve to gradi ovu neobičnu i slojevitu priču o ljudima izgubljenim u svojoj prošlosti, koji u nostalgičnom bezvremenu svojih uspomena čekaju kraj. Na pitanje da li unutrašnji udes određuje i preoblikuje egzistenciju i svest o događajima iz prošlosti, ili su tamni valeri duše glavnog junaka traumatičnim doživljajem svoje raspolućenosti između nekadašnjeg i sadašnjeg ponovo stvorili svet dubokih tajni i gorkih istina, nažalost, nema dovoljno tačnog odgovora. Jer nema kraja, mračni predeli duše su beskrajni, samo je život ograničen.
.png){kind=logo}
