Svojim melanholičnim tonom pesnička knjiga Helene Imislund istražuje šta se događa u nama kada se nađemo blizu smrti ili tuđe smrti. Vodi nas preko tri raskršća gde sama blizina smrti daje životu novu jasnoću. Ona duboko zadire u ljudsku prirodu pozivajući na introspekciju i razmišljanje o smrtnosti, ali i na sećanje i tragove koje ostavljamo, bilo da se fokusira na mladu ženu s dijagnozom karcinoma koja se suočava s činjenicom da nema puno vremena, kao u prvom pevanju ili kad prikazuje staricu s demencijom koja se preseljava i prilagođava na život u domu i kad opisuje to kako ona doživljava sećanja, kakve je dileme prate. Dok jedna mlada žena treba da se pobrine za sve oko sahrane rođake s kojom nije bila naročito bliska, u trećem pevanju istražuje se ideja prolaznosti i nestalna priroda ljudske egzistencije. Emotivnost, dirljivost i snaga izraza Helene Imislund ukrasi su knjige Rasute kćeri.
